Beograd
''Nemam ja drugi grad. Imam ovaj i zove se Beograd. Ljudi me ponekad čudno pogledaju, kada na pitanje: "Odakle si?", odgovaram "Odavde". Oni onda kažu: "Znam, tu živiš, ali odakle si zapravo?" .Više se ne trudim da ih uverim u suprotno. Nemam razloga, a nema ni svrhe. Svoje uspomene na detinjstvo, mladost i vreme provedeno u Beogradu, sve više ljubomorno želim da sačuvam za sebe. Volim kad želim da se počastim lepom šetnjom, da prođem ulicama na Čuburi, a onda dole do mog Dorćola. Na Čuburi sam se rodila, napravila prve korake, skrivala se po budžacima malog cvetnog dvorišta u ulici Filipa Kljajića. Ne znam kako joj je danas ime, nije ni važno, za mene je ono koje je i bilo. Nisam dugo tu boravila, sa svega tri godine, preselili smo se na Dorćol u Dušanovu. Godine nisu važne da bi mogao da patiš. Patila sam dugo, isto kao što sam patila i dan danas patim što sam napustila Dorćol. Noću sam sanjala svoje malo dvorište i druga Gagu, i kako smo se najeli sirovih šipaka koje je tetka Grozda, njegova mama, rasprostrla po terasi da se osuši za pekmez. Tražila sam da se vratimo našoj kući, a onda sam se navikla na peti sprat, na to da nisam odmah u dvorištu čim otvorim vrata.
Nije moja veza sa Čuburom baš potpuno prekinuta. Odlazila sam kod tetke u Dubljansku kad sam bila tužna, a ona mi je pričala priče o njenom i tatinom detinjstvu u jednom sličnom dvorištu, nekoliko brojeva dalje. Bili su to lepi dani, a ja sam mislila da je Beograd put od Dorćola do Čubure, da dalje nema, da je dalje kraj sveta. Kad želim da budem srećna, zažmurim i dan danas vidim sve te slike mog detinjstva. Vidim snegom pokrivene ulice, pahuljice koje igraju oko uličnih svetiljki, osećam miris kuvanog vina u Skadarliji, prženih girica u restoranu "Split" koga više nema, ćevapa u "Trandafiloviću" koga isto nema. Osetim miris kasnog proleća i lipa, koje nigde tako ne mirišu kao na Dorćolu. U mojim mislima su šetnje Kalemegdanom, pa od Dušanove naviše Zmaj Jovinom do Simine, gde su mi živeli najbolji drugari. U tim svojim šetnjama vidim i subotnje sastajanje na Trgu, kod "Konja" .Čujem naše dogovore, koji ćemo film da gledamo u "Jadranu" , ili "Zvezdi" , "Kozari", pa kako ćemo posle jesti žito sa šlagom u Sremskoj, ili Zmaj Jovinoj, u poslastičarnici ''Petrović''. Nema ni te poslastičarnice više. Sada je tu jedan od kafea iz lanca "Drim", a ja i dalje sanjam i lepo mi je što imam svoje uspomene.
Kada su moje unuke bile male, i kada bi ih vodila u park - taj park je bio skoro uvek Kalemegdan. One su ga prozvale "veliki park", a ako iz bilo kog razloga nismo odlazile u "veliki park", meni se činilo kao da nigde nismo ni bile. Lepa je Knez Mihailova i danas, za mene će uvek samo takva i ostati, ali ipak sećanja na popularnu "Štraftu" nikad nisu izbledela. Tu smo se sastajali i šetali gore dole, gledali svoje simpatije ispod oka, da niko ne vidi, tu smo se prvi put poljubili, svađali se i mirili. Najlepše je bilo kada sa nekim ko ti je drag dođeš do kraja "Štrafte", pa se onda pogledate i nastavite dalje prema Kališu u "mrak", pa se opušteno držite za ruke i šetate Savskim šetalištem. Ne kažem ja da je sada loše, svako vreme ima svoje lepe uspomene, ali meni su moje najdraže, bez njih ne znam šta bih.
Kada bi mi neko kojim slučajem ukrao moje uspomene, bilo bi to kao da mi je amputirao dušu. Volim ovaj moj Beograd, Čuburu i Dorćol, mada sad živim na nekom drugom kraju grada, ovde sam najsrećnija. Probala sam jednom da ga napustim i nije išlo, prosto sam osetila kako mi nedostaje vazduha, ovog mog "prljavog" smoga, meni je najlepše, kad baš njega udahnem. Tamo gde čovek prvi put zaplače - to je njegov dom, i može biti na drugom i petnaestom kraju sveta, nijedno od tih mesta se ne zove njegov dom. Zato ne volim kad me pitaju i kad mi kažu: "Pa dobro tu živiš, ali odakle si došla?". Tu živim, tu ću živeti, tu sam živela, i gde god da odem - moje srce će večno biti u Beogradu.''
insp.
''Nemam ja drugi grad. Imam ovaj i zove se Beograd. Ljudi me ponekad čudno pogledaju, kada na pitanje: "Odakle si?", odgovaram "Odavde". Oni onda kažu: "Znam, tu živiš, ali odakle si zapravo?" .Više se ne trudim da ih uverim u suprotno. Nemam razloga, a nema ni svrhe. Svoje uspomene na detinjstvo, mladost i vreme provedeno u Beogradu, sve više ljubomorno želim da sačuvam za sebe. Volim kad želim da se počastim lepom šetnjom, da prođem ulicama na Čuburi, a onda dole do mog Dorćola. Na Čuburi sam se rodila, napravila prve korake, skrivala se po budžacima malog cvetnog dvorišta u ulici Filipa Kljajića. Ne znam kako joj je danas ime, nije ni važno, za mene je ono koje je i bilo. Nisam dugo tu boravila, sa svega tri godine, preselili smo se na Dorćol u Dušanovu. Godine nisu važne da bi mogao da patiš. Patila sam dugo, isto kao što sam patila i dan danas patim što sam napustila Dorćol. Noću sam sanjala svoje malo dvorište i druga Gagu, i kako smo se najeli sirovih šipaka koje je tetka Grozda, njegova mama, rasprostrla po terasi da se osuši za pekmez. Tražila sam da se vratimo našoj kući, a onda sam se navikla na peti sprat, na to da nisam odmah u dvorištu čim otvorim vrata.
Nije moja veza sa Čuburom baš potpuno prekinuta. Odlazila sam kod tetke u Dubljansku kad sam bila tužna, a ona mi je pričala priče o njenom i tatinom detinjstvu u jednom sličnom dvorištu, nekoliko brojeva dalje. Bili su to lepi dani, a ja sam mislila da je Beograd put od Dorćola do Čubure, da dalje nema, da je dalje kraj sveta. Kad želim da budem srećna, zažmurim i dan danas vidim sve te slike mog detinjstva. Vidim snegom pokrivene ulice, pahuljice koje igraju oko uličnih svetiljki, osećam miris kuvanog vina u Skadarliji, prženih girica u restoranu "Split" koga više nema, ćevapa u "Trandafiloviću" koga isto nema. Osetim miris kasnog proleća i lipa, koje nigde tako ne mirišu kao na Dorćolu. U mojim mislima su šetnje Kalemegdanom, pa od Dušanove naviše Zmaj Jovinom do Simine, gde su mi živeli najbolji drugari. U tim svojim šetnjama vidim i subotnje sastajanje na Trgu, kod "Konja" .Čujem naše dogovore, koji ćemo film da gledamo u "Jadranu" , ili "Zvezdi" , "Kozari", pa kako ćemo posle jesti žito sa šlagom u Sremskoj, ili Zmaj Jovinoj, u poslastičarnici ''Petrović''. Nema ni te poslastičarnice više. Sada je tu jedan od kafea iz lanca "Drim", a ja i dalje sanjam i lepo mi je što imam svoje uspomene.
Kada su moje unuke bile male, i kada bi ih vodila u park - taj park je bio skoro uvek Kalemegdan. One su ga prozvale "veliki park", a ako iz bilo kog razloga nismo odlazile u "veliki park", meni se činilo kao da nigde nismo ni bile. Lepa je Knez Mihailova i danas, za mene će uvek samo takva i ostati, ali ipak sećanja na popularnu "Štraftu" nikad nisu izbledela. Tu smo se sastajali i šetali gore dole, gledali svoje simpatije ispod oka, da niko ne vidi, tu smo se prvi put poljubili, svađali se i mirili. Najlepše je bilo kada sa nekim ko ti je drag dođeš do kraja "Štrafte", pa se onda pogledate i nastavite dalje prema Kališu u "mrak", pa se opušteno držite za ruke i šetate Savskim šetalištem. Ne kažem ja da je sada loše, svako vreme ima svoje lepe uspomene, ali meni su moje najdraže, bez njih ne znam šta bih.
Kada bi mi neko kojim slučajem ukrao moje uspomene, bilo bi to kao da mi je amputirao dušu. Volim ovaj moj Beograd, Čuburu i Dorćol, mada sad živim na nekom drugom kraju grada, ovde sam najsrećnija. Probala sam jednom da ga napustim i nije išlo, prosto sam osetila kako mi nedostaje vazduha, ovog mog "prljavog" smoga, meni je najlepše, kad baš njega udahnem. Tamo gde čovek prvi put zaplače - to je njegov dom, i može biti na drugom i petnaestom kraju sveta, nijedno od tih mesta se ne zove njegov dom. Zato ne volim kad me pitaju i kad mi kažu: "Pa dobro tu živiš, ali odakle si došla?". Tu živim, tu ću živeti, tu sam živela, i gde god da odem - moje srce će večno biti u Beogradu.''
Miroslava Đušić Nedeljković
Baš taj grad
''Autobus me dovezao do Grada
u kome nikada nisam bila
iz kojega nikada nisam ni otišla
velika rijeka ispod
mosta
znam da ima puno rijeka i puno
mostova
i puno valova
i onih ptica lepetavih krila
ali ovaj Grad
baš ovaj
koji nije u mojoj Zemlji
koje je nečiji tuđi rodni
kao što je žena nečija
kada
rodi
baš ovaj grad
i ovaj kafić na obali ove velike Rijeke
jer samo velike Rijeke
velike tajne pišu
baš taj Grad
moju veliku Tajnu
čuva
o Muškarcu
koji me tu čekao
a ja
nisam
došla''
''Autobus me dovezao do Grada
u kome nikada nisam bila
iz kojega nikada nisam ni otišla
velika rijeka ispod
mosta
znam da ima puno rijeka i puno
mostova
i puno valova
i onih ptica lepetavih krila
ali ovaj Grad
baš ovaj
koji nije u mojoj Zemlji
koje je nečiji tuđi rodni
kao što je žena nečija
kada
rodi
baš ovaj grad
i ovaj kafić na obali ove velike Rijeke
jer samo velike Rijeke
velike tajne pišu
baš taj Grad
moju veliku Tajnu
čuva
o Muškarcu
koji me tu čekao
a ja
nisam
došla''
Ksenija Kancijan
Sarajevo neke godine
''Grabim jedno novo ljeto
Čipkanim baletankama
U blijedo roze boji
Preko noći padne dogovor
Da se pet dana za redom
Nas četiri budimo
Na drugom kontinentu
Srećem neka nova lica
Smijem se
Razmjenjujem poglede sa strancima
I sa jednim koji mi je posebno interesantan
Škaklja mi stopala
I izaziva bujicu smijeha
Na licu
I duša mi se smiješi
Diktira mi svoj broj telefona
Između “Dosli smo na granicu”
I “Volim ovu pjesmu”
Drži mi ruku u svojoj
Sa jednim plešem iza ponoći
Na vrhu kafića
Grada u kojem sam
U Istanbulu
A preda mnom se prelama tama noći
Neba i mora i zvijezda
I mjeseca okupanog u svome mastilu
Privlači me sebi dok mu pratim korake
Za leđima mi se pruža most
Koji spaja dva kontinenta
Bio je plan da ti i ja plešemo na Bosforu
Kada se prisjetim toga
Uvijek zažalim zbog onog plesa
Koji ti nisam uzvratila
Kada sam prvi put bila u onom kafiću
Zaboravi Sarajevo
I ulice i ćoškove tog grada
Barem na ovih par dana
Govorim sebi u bradu naslonjena na njegovo rame
Slučajno sam sinoć završila tu, znaš
Dok sam se penjala uz one uske stepenice
Nisi ti samouvjereno koračao ispred mene
Držeći mi ruku
Čuvajuci ti leđa
Bila sam sama
Nisam se obukla za tebe
Nisi sjedio na onoj sofi i ubjeđivao me kako se bezrazložno brinem
Jer ti vjeruješ u mene
I moje vjetrenjače
Nisi ti spustio svoje
Krupne, bijele ruke
Na moja mala leđa
I privukao me uza sebe
Dok bi plesali uz ''Black velvet''
Par sati poslije
Više ništa ti ne radiš sa mnom
I ne sanjaš sa mnom
Ni na javi ni na jastuku
Još si samo u pokojem mom snu
I noćnoj mori
Ne čekaš me kod Energetske
Na proširenju
Ne vraćaš auto par metara nazad
Kad me ugledaš u retrovizoru
I ne otvaraš mi vrata
Ne grliš me i ne ljubiš više nikada
Čim ti uđem u auto
Ne govoriš mi više koliko sam lijepa
Ne otkrivamo više mjesta po Sarajevu
Sva ona koja će u mojoj glavi nositi etikete “Loše po sopstveno srce”
I “Prihvatljivo je”
Kako zaobići ulice, mirise, zajedničke ljude
Danas više ne sjedimo u lokalima koji odgovaraju tvom ukusu povezanom sa tvojom profesijom
Više ni ja ne obraćam paznju kako je to krov izgrađen
I onima koji se ne kose sa mojim pojmom o estetici
Ne isprobavaš preda mnom više džempere i cipele u nekoj od radnji
I ne mrštiš se kad ti nešto od toga ne odgovara
Nisi neodoljiv nimalo
I ne imitiram više nikada pred tobom prodavačicu i to kako te je zaneseno gledala
I ne čujem vise onaj zvonki smijeh koji bi uslijedio
Jer ja nisam ljubomorna nikada!
Ne odmjeravaš me od tjemena do stopala dok sjediš na tabureu u jednom od šoping centara
I pogled ti se ne zaustavlja na mojim nogama
Ne vrtiš me u krug na onom dugom mostu
Na sasvim drugom dijelu grada
Pa ljubiš dugo
I ne mirišeš me više između svojih ubrzanih udisaja
Ne sjedimo u restoranu pokraj rijeke
Ne povlačiš me sebi još bliže i ne ubrzavaš hod dok prolazimo kraj pijanih beskućnika
Zbog toga se sada malo i uplašim
Onda nisam nikada
Ne šetamo više Austrijskim trgom
Dok se mjesec ogleda u svojim odrazima
Ne učim te više da šetaš
Između poljubaca, zastajkivanja
I tvoga “Hocu da te gledam…stani”
Ne tražimo više parking mjesto
I ne mijenjam više radio stanice u tvome autu
Ne ljubimo se u noći
U mraku
Dok se čuju samo cvrčci i poneki lavež psa
Zaboravio si svako crveno
I slijevanje u jedno
I moje drijemanje na tvom ramenu dok voziš
Ne stišćes mi više koljeno u vožnji
Sa nekom sada tačno znaš put do Javorovog dola
I nikad se ne izgubite
I niko vam se ne smije
A ponajviše vas dvoje
Ne privlačiš me na svoje grudi
Kad niko ne gleda
I kad gleda cijeli svijet
Ne šapćeš mi vise kako sam topla i lijepa i njezna i mazna i mekana
I tvoja
Ne prebacujemo više krivnju jedno na drugo kad društvo upita zašto kasnimo
Ne ideš više na koncerte jer isključivo ja volim tog izvođaca
I ne gledaš na sat kad ne gledam
Jer bi da krenemo gdje me ti vodiš
Sve tvoje košulje su prestale biti lijepe
Nijednu ti više ne pohvalim
Dok mi gledaš u usne
Ne volim više ni dužinu tvoje brade
Ništa više nije lijepo u tebi
Sve blijedi sa vremenom u mojoj glavi
I rastuži me beskrajno
Kao tvoj glas, smijeh, silueta
Možda jednog dana prođem pokraj tebe
I ne prepoznam čovjeka kojeg sam nekad voljela
Kao što smo se nekada možda mimoišli
Kad smo izlazili iz tramvaja
Čekali u redu u banci
Dok smo bili samo stranci
Možda si mi okrznuo ruku
A ja nisam znala
Šta ćeš mi biti''
Čipkanim baletankama
U blijedo roze boji
Preko noći padne dogovor
Da se pet dana za redom
Nas četiri budimo
Na drugom kontinentu
Srećem neka nova lica
Smijem se
Razmjenjujem poglede sa strancima
I sa jednim koji mi je posebno interesantan
Škaklja mi stopala
I izaziva bujicu smijeha
Na licu
I duša mi se smiješi
Diktira mi svoj broj telefona
Između “Dosli smo na granicu”
I “Volim ovu pjesmu”
Drži mi ruku u svojoj
Sa jednim plešem iza ponoći
Na vrhu kafića
Grada u kojem sam
U Istanbulu
A preda mnom se prelama tama noći
Neba i mora i zvijezda
I mjeseca okupanog u svome mastilu
Privlači me sebi dok mu pratim korake
Za leđima mi se pruža most
Koji spaja dva kontinenta
Bio je plan da ti i ja plešemo na Bosforu
Kada se prisjetim toga
Uvijek zažalim zbog onog plesa
Koji ti nisam uzvratila
Kada sam prvi put bila u onom kafiću
Zaboravi Sarajevo
I ulice i ćoškove tog grada
Barem na ovih par dana
Govorim sebi u bradu naslonjena na njegovo rame
Slučajno sam sinoć završila tu, znaš
Dok sam se penjala uz one uske stepenice
Nisi ti samouvjereno koračao ispred mene
Držeći mi ruku
Čuvajuci ti leđa
Bila sam sama
Nisam se obukla za tebe
Nisi sjedio na onoj sofi i ubjeđivao me kako se bezrazložno brinem
Jer ti vjeruješ u mene
I moje vjetrenjače
Nisi ti spustio svoje
Krupne, bijele ruke
Na moja mala leđa
I privukao me uza sebe
Dok bi plesali uz ''Black velvet''
Par sati poslije
Više ništa ti ne radiš sa mnom
I ne sanjaš sa mnom
Ni na javi ni na jastuku
Još si samo u pokojem mom snu
I noćnoj mori
Ne čekaš me kod Energetske
Na proširenju
Ne vraćaš auto par metara nazad
Kad me ugledaš u retrovizoru
I ne otvaraš mi vrata
Ne grliš me i ne ljubiš više nikada
Čim ti uđem u auto
Ne govoriš mi više koliko sam lijepa
Ne otkrivamo više mjesta po Sarajevu
Sva ona koja će u mojoj glavi nositi etikete “Loše po sopstveno srce”
I “Prihvatljivo je”
Kako zaobići ulice, mirise, zajedničke ljude
Danas više ne sjedimo u lokalima koji odgovaraju tvom ukusu povezanom sa tvojom profesijom
Više ni ja ne obraćam paznju kako je to krov izgrađen
I onima koji se ne kose sa mojim pojmom o estetici
Ne isprobavaš preda mnom više džempere i cipele u nekoj od radnji
I ne mrštiš se kad ti nešto od toga ne odgovara
Nisi neodoljiv nimalo
I ne imitiram više nikada pred tobom prodavačicu i to kako te je zaneseno gledala
I ne čujem vise onaj zvonki smijeh koji bi uslijedio
Jer ja nisam ljubomorna nikada!
Ne odmjeravaš me od tjemena do stopala dok sjediš na tabureu u jednom od šoping centara
I pogled ti se ne zaustavlja na mojim nogama
Ne vrtiš me u krug na onom dugom mostu
Na sasvim drugom dijelu grada
Pa ljubiš dugo
I ne mirišeš me više između svojih ubrzanih udisaja
Ne sjedimo u restoranu pokraj rijeke
Ne povlačiš me sebi još bliže i ne ubrzavaš hod dok prolazimo kraj pijanih beskućnika
Zbog toga se sada malo i uplašim
Onda nisam nikada
Ne šetamo više Austrijskim trgom
Dok se mjesec ogleda u svojim odrazima
Ne učim te više da šetaš
Između poljubaca, zastajkivanja
I tvoga “Hocu da te gledam…stani”
Ne tražimo više parking mjesto
I ne mijenjam više radio stanice u tvome autu
Ne ljubimo se u noći
U mraku
Dok se čuju samo cvrčci i poneki lavež psa
Zaboravio si svako crveno
I slijevanje u jedno
I moje drijemanje na tvom ramenu dok voziš
Ne stišćes mi više koljeno u vožnji
Sa nekom sada tačno znaš put do Javorovog dola
I nikad se ne izgubite
I niko vam se ne smije
A ponajviše vas dvoje
Ne privlačiš me na svoje grudi
Kad niko ne gleda
I kad gleda cijeli svijet
Ne šapćeš mi vise kako sam topla i lijepa i njezna i mazna i mekana
I tvoja
Ne prebacujemo više krivnju jedno na drugo kad društvo upita zašto kasnimo
Ne ideš više na koncerte jer isključivo ja volim tog izvođaca
I ne gledaš na sat kad ne gledam
Jer bi da krenemo gdje me ti vodiš
Sve tvoje košulje su prestale biti lijepe
Nijednu ti više ne pohvalim
Dok mi gledaš u usne
Ne volim više ni dužinu tvoje brade
Ništa više nije lijepo u tebi
Sve blijedi sa vremenom u mojoj glavi
I rastuži me beskrajno
Kao tvoj glas, smijeh, silueta
Možda jednog dana prođem pokraj tebe
I ne prepoznam čovjeka kojeg sam nekad voljela
Kao što smo se nekada možda mimoišli
Kad smo izlazili iz tramvaja
Čekali u redu u banci
Dok smo bili samo stranci
Možda si mi okrznuo ruku
A ja nisam znala
Šta ćeš mi biti''
Mala Vidra
Grad koji je ostao
''Ona bi večeras pisala o najljepšim stvarima
koje su se desile.
Pisala bi o tebi.
O tvom izgledu i ponašanju.
O tvojim krupnim očima.
Pisala bi o tvom stanu.
O vašem stanu.
O vašem zajedničkom
kućnom ljubimcu kojem ste ime dali
po jednom od grčkih bogova.
Pisala bi o zajedničkoj četkici za zube,
zajedničkom jastuku
i zajedničkoj cigareti.
Mogla bi pisati i o mjestima koje ste posjetili.
Pisati o gradu u kojem ste proveli
nezaboravne zajedničke trenutke.
Gradu u kojem si joj prvi put
rekao da je voliš.
Gradu kojeg ste zvali „naš“.
Pisala bi o tome kako joj je bilo drago
kad te vidi sretnog
i nimalo drago kad si tužan.
Pisala bi o večerama, šetnjama po gradu,
livadama, raznim trgovima,
pješčanoj i kamenoj plaži.
Pisala bi o zajedničkom kupanju,
izletima, o odlasku u kino
i telefonskim razgovorima.
O fotografijama,
susretima koji su se desili,
o pogledima iz kojih pročitaš
ono što se ne da sakriti.
Pisala bi o tišini koja je uslijedila
nakon rastanka.
Tišini koju razumijete samo vi.
Ona bi pisala samo da te osjeća ko nekad.
Jedino je grad
kojeg ste zvali „naš“
još uvijek na istom mjestu.
Sve ostalo se promijenilo.''
EMmila EMdraga
Miljama od mene
''Sve čega se sećam su kapljice kiše i odzvanjanje muzike davno prošlih ljudi. Tumaram mračnim ulicama i samo želim da njihov duh prestane da hoda s moje desne strane. Pitam se gde sam toliko grešio i zašto mi je toliko trebalo da shvatim da sreću gradim na zabludama koje su mi itekako prirasle srcu, postale neizostavan deo mene… Moje drugo ja. Bio sam srećan, o kako sam samo bio srećan dok sam verovao da delimo iste snove, gledamo u isto nebo, želimo isto sazvežđe. Zbog vas sam prestao često da pišem, a to je kao da ste mi oduzeli vazduh. Sada teško dišem, životarim uglavnom. Nekada napišem nešto samo da bih podsetio sebe šta sam bez vas. Da, baš vas, vas koji ste me naučili da hodam uspravno, da se ne osvrćem ma koliko god me vuklo. Došao sam da vam zahvalim, prošli ljudi, izustim jedno veliko hvala - što sam postao jači i spremniji za neke nove vas. Iako kapljice kiše ne prestaju, a tama me guta.''
Jelena Anđelković
Ukoliko i vi želite da pišete za Insp. javite se na našoj Facebook stranici , ili nam pišite na insppppp@gmail.com
insp.
Divno!
ОдговориИзбриши