Razlozi za sreću
Ne trebaju mi posebni razlozi da bih bila srećna. Sreća je za mene kad se budim pored čoveka kojeg volim. Sreća je kad me dočeka hladna kafa, sa cimetom, i kad mogu uz njega kvalitetno da ćutim. Sreća su njegove ruke oko moga struka, njegovo rame pravljeno po meri za moju glavu. Sreća su naša deca, naši unučići i njihovi osmesi. Sreća je kada sedimo sami, a obukli smo neka svečana odela i lepo nam je. Zapalili smo sveće, i to je sreća, onako bez ikakvog povoda. Sreća je jer želim romantično veče, samo za nas. Sreća je kada on prebira po žicama gitare, kao po mom telu. Sreća je kada nemamo para, pijemo obično belo, koje smo kupili u bakalnici preko puta, mažemo margarin na tost, a mislimo da pijemo šampanjac i jedemo kavijar. Sreća je kada kitimo jelku, i kad smo jednako tužni kada je raskićujemo. Sreća je nedeljni ručak, sa našom decom, kada svi pričamo u glas i smejemo se, i kada zapravo ništa pametno ne kažemo, a čini nam se da smo baš mi promenili svet. Sreća je mnogo toga što mi daje snage da idem dalje. Sreća je ono što stvaramo sami i kada sedi starčić jednog srećnog dana, pokloni cvet, bez povoda, svojoj - od sreće - lepoj dami.
Mnogo je ličilo na sreću
Sreća je prebačena košulja preko stolice
Ti kako mi zakopčavaš haljinu na leđima
I prelaziš rukom lagano preko rajfešlusa
Moje hodanje natraške
Dok me čuvaš čvrsto oko struka
I ona večer pod dekicom na planini
Pokraj kamina
I muzika koja tiho svira
I tvoja ruka koja traži moju nogu
Iza svoga sjedišta
Sreća su poljupci po licu
Milioni istih na svaki pedalj mog lica
I moj sretni pogled u njega
Kako stoji
Zatvorenih očiju
I čeka na moje poljupce
I smiješi se
I liči na dječaka
I neka neobjašnjiva bliskost i nježnost
Onde gdje ne pripada
Ti mi nikada nisi ljubio lice
I nismo toliko toga
I stihovi nekih pjesama na uho
Sreća su narandže na sred srca
I sanjive oči, i ispucale usne i mrštenje u snu
I tvoja ruka koja traži moju
Tapkajući po postelji
I moje pokrivanje i ušuškavanje tebe
Za svaki slučaj
I svaka misao koja se isprepliće
Sa snovima i željama
Onime što je bilo
I što nije
I što je moglo biti
Sreća su bile tvoje košulje
I tvoji mirisi
I tvoja brada
I ono udubljenje u vratu
Tek da se skrijem tu od svijeta
I tvoja dva bena na lijevom kutu tvoga čela
I tvoja drvena narukvica na lijevoj ruci
I tvoje
Ići ćemo doktoru, iako samo mene boli želudac
Danas ja sama krojim svoju sreću
I tražim razloge da budem sretna sama sa sobom
Sreća je dobila nove obrise
Kao kad se probudim ujutro u nekom drugom gradu
U krevetu koji nije moj
I ne miriše na poznati omekšivač
Sreća je svako novo putovanje po Europi i svijetu
I mojoj zemlji i njenim tajanstvenim kutovima
Sreća je u mome ogromnom društvu i našim avanturama na točkovima motora
Sreća su sva nova i stara lica
Sreća je kada sjedim u čajdžinici, umotana u dekicu, dok kiša rominja
I pričam o nekim najljepšim i najprisnijim temama sa mojom J.
Sreća je svaki naš izlazak, štikle i karmin
Sreća je svaki otplesani ples na vrhu kafića negdje na Bosforu
I u Slogi iza ponoći
I neplanirano tango veče
I isprepleteni prsti
I dodir tvog kažiprsta na mojoj ruci
Uporno skupljam komadiće nježnosti
Na različitim licima, rukama, riječima
Možda na kraju uspijem skrojiti tebe
Za sebe.
Otvoreni prozori
Ti, gola na mom jastuku,
Prekratke letnje noći,
Na boku spavaš
Levom, uvek.
Bojiš ove zidove svojom crnom kosom, raspuštenom na vrelim čaršavima.
Navlačim zavese, tiho, ne bih li te probudio.
Kuba!
Trg'o sam se kao da me je neko napao s leđa.
Ležeći, otvorenih, krupnih očiju, izgovara slova moje velike ljubavi.
Kada si me pitao, gde zelis da živimo,
Kuba je moj odgovor!
Ukrala mi je osmeh, priznajem.
Zauzima svoju poziciju, u mome krilu,
I traži mi dlanove kako bi joj mrsili kosu.
Smejala se blesavo..
-Hajdemo! vikala je
-Hajdemo sutra,Henri!
Živećemo na voću
I poljupcima
Ispod vrelog sunca.
Nosićemo šešire
I bele lanene košulje,
Pušićemo debele cigarete,
I konačno ćeš videti područja pohoda
Če Gevare
I Kastra,
Koji ti vise po zidovima.
Hajde da živimo u raju bar ovog leta,
Život je prekratak za sve snove, Henri
I dok trepnemo, kosa ce nam biti seda
A noge otežale.
Hajde, spremaj se, dragi, govorila je kroz smeh
Već osećam pesak u kosi!
Skakala je po krevetu..
Detinjasta, a božanstvena.
Oduvek je imala najluđe, a proste ideje, činilo se da je
Sa neke druge planete.
Zgrabio sam je u naručje
I rekao:
-Ja svoj raj držim u rukama.
Jun nas je imao.
Već sutra smo spakovali kofere.
Govorila je da imam divlju glavu, a ja njoj da luđe nema
I
Dovoljno za raj,dovoljno za sreću.
Na kraju
Šta je sreća? Dobar, lep završetak "na kraju", od nečega... Da, tu je ključ sreće,u toj reči - na kraju... Tek na kraju možemo videti da li je naš život bio sretan. Tek na kraju našeg života nam je dozvoljen pogled na celinu našeg života. Tamo gde više ne postoji budućnost je zemaljska slika kompletna, i sreca kao reč moguća... Da, čovek ne može srećan postati, čovek može samo srećan biti...
Ne trebaju mi posebni razlozi da bih bila srećna. Sreća je za mene kad se budim pored čoveka kojeg volim. Sreća je kad me dočeka hladna kafa, sa cimetom, i kad mogu uz njega kvalitetno da ćutim. Sreća su njegove ruke oko moga struka, njegovo rame pravljeno po meri za moju glavu. Sreća su naša deca, naši unučići i njihovi osmesi. Sreća je kada sedimo sami, a obukli smo neka svečana odela i lepo nam je. Zapalili smo sveće, i to je sreća, onako bez ikakvog povoda. Sreća je jer želim romantično veče, samo za nas. Sreća je kada on prebira po žicama gitare, kao po mom telu. Sreća je kada nemamo para, pijemo obično belo, koje smo kupili u bakalnici preko puta, mažemo margarin na tost, a mislimo da pijemo šampanjac i jedemo kavijar. Sreća je kada kitimo jelku, i kad smo jednako tužni kada je raskićujemo. Sreća je nedeljni ručak, sa našom decom, kada svi pričamo u glas i smejemo se, i kada zapravo ništa pametno ne kažemo, a čini nam se da smo baš mi promenili svet. Sreća je mnogo toga što mi daje snage da idem dalje. Sreća je ono što stvaramo sami i kada sedi starčić jednog srećnog dana, pokloni cvet, bez povoda, svojoj - od sreće - lepoj dami.
Miroslava Đušić Nedeljković
Mnogo je ličilo na sreću
Sreća je prebačena košulja preko stolice
Ti kako mi zakopčavaš haljinu na leđima
I prelaziš rukom lagano preko rajfešlusa
Moje hodanje natraške
Dok me čuvaš čvrsto oko struka
I ona večer pod dekicom na planini
Pokraj kamina
I muzika koja tiho svira
I tvoja ruka koja traži moju nogu
Iza svoga sjedišta
Sreća su poljupci po licu
Milioni istih na svaki pedalj mog lica
I moj sretni pogled u njega
Kako stoji
Zatvorenih očiju
I čeka na moje poljupce
I smiješi se
I liči na dječaka
I neka neobjašnjiva bliskost i nježnost
Onde gdje ne pripada
Ti mi nikada nisi ljubio lice
I nismo toliko toga
I stihovi nekih pjesama na uho
Sreća su narandže na sred srca
I sanjive oči, i ispucale usne i mrštenje u snu
I tvoja ruka koja traži moju
Tapkajući po postelji
I moje pokrivanje i ušuškavanje tebe
Za svaki slučaj
I svaka misao koja se isprepliće
Sa snovima i željama
Onime što je bilo
I što nije
I što je moglo biti
Sreća su bile tvoje košulje
I tvoji mirisi
I tvoja brada
I ono udubljenje u vratu
Tek da se skrijem tu od svijeta
I tvoja dva bena na lijevom kutu tvoga čela
I tvoja drvena narukvica na lijevoj ruci
I tvoje
Ići ćemo doktoru, iako samo mene boli želudac
Danas ja sama krojim svoju sreću
I tražim razloge da budem sretna sama sa sobom
Sreća je dobila nove obrise
Kao kad se probudim ujutro u nekom drugom gradu
U krevetu koji nije moj
I ne miriše na poznati omekšivač
Sreća je svako novo putovanje po Europi i svijetu
I mojoj zemlji i njenim tajanstvenim kutovima
Sreća je u mome ogromnom društvu i našim avanturama na točkovima motora
Sreća su sva nova i stara lica
Sreća je kada sjedim u čajdžinici, umotana u dekicu, dok kiša rominja
I pričam o nekim najljepšim i najprisnijim temama sa mojom J.
Sreća je svaki naš izlazak, štikle i karmin
Sreća je svaki otplesani ples na vrhu kafića negdje na Bosforu
I u Slogi iza ponoći
I neplanirano tango veče
I isprepleteni prsti
I dodir tvog kažiprsta na mojoj ruci
Uporno skupljam komadiće nježnosti
Na različitim licima, rukama, riječima
Možda na kraju uspijem skrojiti tebe
Za sebe.
Mala Vidra
Junski san
Sve je stvar odluke
Nastavnik sam u jednoj školi preko trideset godina. Obožavam
svoj posao! Suprug mi često u šali kaže da nije trebalo ni da se udajem, jer
sam već bila venčana za svoje zvanje.
Međutim, dešavalo mi se da me taj obožavani posao dovede i do ruba
živaca. Dozvoljavala sam sebi da se toliko iznerviram da mi pozli i da gubim
kontrolu nad sobom. Osećala sam kako mi lupa srce, skače pritisak, jer, kao i u
svakom poslu, nije sve uvek kako zamišljate, a naročito kada radite sa decom u
tom uzrastu. Jednom mi se na odmoru obratio domar škole i rekao mi: ''Kako Vi
sad tako lepo pričate sa decom, a čuli smo vas kako vičete u učionici
prethodnih dana?''. Pogledala sam ga sa nevericom. Zar je moguće da sam sebi
dopustila toliku slobodu, da su me svi čuli kako sam povisila ton? Zar je
moguće da neko misli da ja ne volim svoj posao i svoju decu, i da sam ogorčena,
namrgođena nastavnica?! Tek tada sam
postala svesna da nije dovoljno voleti. Potrebno je da te to što voliš uvek
čini srećnom, čak i onda kada ne ide sve kao po loju. Tada sam odlučila – od
sutra u svaki razred ulazim nasmejana, vedra, srećna! Možda su bes i nemoć u
nekim trenucima i otežavali moj rad sa učenicima? Možda su tako i oni bili
manje voljni i inspirisani za rad? Opustiću se i uživati, srećna jer radim
posao koji volim.. a kad dođe do poteškoća, prebrodićemo ih uz osmeh. Verovali
ili ne, uspevam u tome! Čak je i onaj nevaljalac iz poslednje klupe postao
poslušniji kada je video da se više ne uzrujavam i da sam postala nasmejana,
zanimljiva nastavnica, ponekad čak i blesava! Počela sam da pevušim za vreme
odmora, kolege me u zbornici čudno gledaju. Jedna me koleginica nedavno pitala
da nisam možda dobila jubilarnu nagradu… Naravno da nisam! Dobila sam mnogo
više od toga – spoznaju da je sve, baš sve, pa i sreća, samo stvar – ODLUKE.
Gordana ĐukićOtvoreni prozori
Ti, gola na mom jastuku,
Prekratke letnje noći,
Na boku spavaš
Levom, uvek.
Bojiš ove zidove svojom crnom kosom, raspuštenom na vrelim čaršavima.
Navlačim zavese, tiho, ne bih li te probudio.
Kuba!
Trg'o sam se kao da me je neko napao s leđa.
Ležeći, otvorenih, krupnih očiju, izgovara slova moje velike ljubavi.
Kada si me pitao, gde zelis da živimo,
Kuba je moj odgovor!
Ukrala mi je osmeh, priznajem.
Zauzima svoju poziciju, u mome krilu,
I traži mi dlanove kako bi joj mrsili kosu.
Smejala se blesavo..
-Hajdemo! vikala je
-Hajdemo sutra,Henri!
Živećemo na voću
I poljupcima
Ispod vrelog sunca.
Nosićemo šešire
I bele lanene košulje,
Pušićemo debele cigarete,
I konačno ćeš videti područja pohoda
Če Gevare
I Kastra,
Koji ti vise po zidovima.
Hajde da živimo u raju bar ovog leta,
Život je prekratak za sve snove, Henri
I dok trepnemo, kosa ce nam biti seda
A noge otežale.
Hajde, spremaj se, dragi, govorila je kroz smeh
Već osećam pesak u kosi!
Skakala je po krevetu..
Detinjasta, a božanstvena.
Oduvek je imala najluđe, a proste ideje, činilo se da je
Sa neke druge planete.
Zgrabio sam je u naručje
I rekao:
-Ja svoj raj držim u rukama.
Jun nas je imao.
Već sutra smo spakovali kofere.
Govorila je da imam divlju glavu, a ja njoj da luđe nema
I
Dovoljno za raj,dovoljno za sreću.
Ana Šešlija
Innuendo
Kada bih ti pisala pjesmu,
Ti bi htio čuti da te čekam,
To ti ne bih mogla reći.
Ali je ova ljubav
ponekad ponosna, sramežljiva i sebična u isto vrijeme,
Ti u svemu našem želiš vidjeti sebe,
U svemu mom nešto tvoje,
Pretjeruješ.
I mislila sam da znaš da je srce vrlo živo,
Jer si htio biti hirurg,
I da ne volim polovične
ljubavi i prljavu igru.
Htio bi da budem sjetna djevojčica razdragana kada ugleda
samo plimu,
Čekajući mornara.
Preciznije rečeno, tvoja 'udovica',
A tek mi je dvadeset.
Ne poričem,
Svako to popodnevno sunce
sa tobom bih ponovo gledala.
Ne žalim,
Sav taj osjećaj meni stane u malu flašu vina od borovnice,
I predočila sam to u nešto sasvim moje,
Ono razumije šta znači biti gorko-sladak u isto vrijeme,
I ne znam nikome opisati šta je to bilo,
Kada smo hodali centrom grada onako sretni, ruka u ruci,
I kada sam se osjećala tako živom,
Ženstvenom,
I nikada nisam više zraka osjetila u plućima,
Da, ljubav ima veze i sa plućima,
I toliko svježine u pogledu
na nebo išarano suncem,
To mi niko ne može odnijeti.
Kako bih ikome mogla opisati tu vedrinu koju sam tražila i
slijedila,
Smatrala sam da ljubav nosi osjećaj lakoće,
Poput veša šarenih boja kojeg vidiš na nečijem balkonu,
Vedro i lagano, a ipak
puno energije.
Bilo je kao pljusak
poslije užeglog sunca,
Kao narandža koju sam jela pred tobom,
Čija je srž tako ukusna i pojedeš je jako srčano,
I prska ti voda među zubima, dok se smiješ
Sreća je bila narandžaste
boje u bjelini oko nas,
Tako jednostavna i neopipljiva,
Ili innuendo,
Sitni znak, korak bliže
Ili dalje od tebe,
Kako si ti htio,
Ja nikada nisam htjela da me voliš dok sam sjetna,
Sve sam uradila da ne bih čeznula i venula,
Jer, to nije prava ljubav.
Jasmina Bešović
Zar je pitanje potrebno
Da li postoji (sreća) - pitanje je slabo uočljivo? Opet, ako veruješ... možeš i da je živiš!
Razloge ne treba tražiti, niti o njima pisati - jedan, sasvim je dovoljan. I, lako
shvatljiv, i svima nam darovan. Nije toliko ni komplikovan, koliko ga
loše tumačimo. Jedan razlog zbog kojeg činimo sve nama shvatljive, a i
slabo podnošljive pokrete. Jer? Jedan je ŽIVOT - zar ne?
Prosto je, dragi moji. Za sreću, dovoljno je, onako, pred smiraj dana, leći i pričati sam sa sobom, ali da to bude iskreno. Možeš to, ako si dovoljno jak da sklopiš oči i shvatiš sebe. Ako i čujem, u toku dana, neki glasan smeh, ne mora značiti da je neko srećan, nikako. Ipak, trend je glumiti osobu koja nisi. Tako je lakše promeniti lični opis, nego ostati srećan u kroju u kojem si rođen i biti srećan u vlastitoj tišini. Po meni, sreća je vera, sreća je volja, sreća je iskrenost. Sreća je sat koji više ne otkucava, a kazaljke se od vajkada pomeraju. Sreća se ne opisuje, nigde se ne traži. Za nju se živi, jer sama se gradi. Sreća je vrhunac svih naših odricanja, naših zalaganja, napora i strepnji. Dolazi teško, a mi joj se divimo. Dolazi sama, dolazi tiho, veoma je krhka i neoblikovana. Na kraju, zavisi od nas samih i ugla u kojem sebe sutra vidimo. Tako, dođoh do one, svima dobro poznate: "Sve je to u glavi", dovoljno je da iskreno upravljamo srcem i sve će biti u redu. Ipak, ja ćutim svoju sreću. Bolje da se u tišini kula gradi, a na kraju, znam, biće drugačija... nego da sve vreme zabadaju nos u nju, i da slušam nešto kao: "Znam ja, desilo se isto...nekom tamo".
I, ćutim sreću, i ćutim ljubav, i dišem emocije... nisam škrta, ali ne bih da ispadneš negde na stazama mog života i ja te izgubim. Na kraju dođoh do pitanja: "Primetiš li, tu si u korpi, tik do sreće i smisla ovog imanja i nemanja? Primetiš li da, smisao si mojeg svega?"
Prosto je, dragi moji. Za sreću, dovoljno je, onako, pred smiraj dana, leći i pričati sam sa sobom, ali da to bude iskreno. Možeš to, ako si dovoljno jak da sklopiš oči i shvatiš sebe. Ako i čujem, u toku dana, neki glasan smeh, ne mora značiti da je neko srećan, nikako. Ipak, trend je glumiti osobu koja nisi. Tako je lakše promeniti lični opis, nego ostati srećan u kroju u kojem si rođen i biti srećan u vlastitoj tišini. Po meni, sreća je vera, sreća je volja, sreća je iskrenost. Sreća je sat koji više ne otkucava, a kazaljke se od vajkada pomeraju. Sreća se ne opisuje, nigde se ne traži. Za nju se živi, jer sama se gradi. Sreća je vrhunac svih naših odricanja, naših zalaganja, napora i strepnji. Dolazi teško, a mi joj se divimo. Dolazi sama, dolazi tiho, veoma je krhka i neoblikovana. Na kraju, zavisi od nas samih i ugla u kojem sebe sutra vidimo. Tako, dođoh do one, svima dobro poznate: "Sve je to u glavi", dovoljno je da iskreno upravljamo srcem i sve će biti u redu. Ipak, ja ćutim svoju sreću. Bolje da se u tišini kula gradi, a na kraju, znam, biće drugačija... nego da sve vreme zabadaju nos u nju, i da slušam nešto kao: "Znam ja, desilo se isto...nekom tamo".
I, ćutim sreću, i ćutim ljubav, i dišem emocije... nisam škrta, ali ne bih da ispadneš negde na stazama mog života i ja te izgubim. Na kraju dođoh do pitanja: "Primetiš li, tu si u korpi, tik do sreće i smisla ovog imanja i nemanja? Primetiš li da, smisao si mojeg svega?"
Danijela Vukmirović
Stvarnost na bajku liči
Da l' sam srećna?
pitate me. Jesam, mnogo, duša mi je
puna sreće. I kad nemam, mnogo imam, jer bogatstvo ja ne tražim. Zadovoljna ja
sam s' malim, pružam ljubav, al' i
primam. Imam muža što me voli, djecu
našu, to je sreća. Malo treba u
životu… Kada voliš, ispunjen si, i stvarnost ti na bajku liči.
Gordana
Stojkov
Na kraju
Šta je sreća? Dobar, lep završetak "na kraju", od nečega... Da, tu je ključ sreće,u toj reči - na kraju... Tek na kraju možemo videti da li je naš život bio sretan. Tek na kraju našeg života nam je dozvoljen pogled na celinu našeg života. Tamo gde više ne postoji budućnost je zemaljska slika kompletna, i sreca kao reč moguća... Da, čovek ne može srećan postati, čovek može samo srećan biti...
Živan Opsenica
#psihologija
Нема коментара:
Постави коментар