Usamljenost - ne to nismo ti i ja
To je ono stanje kada se
osećaš izuzeto od svega što te okružuje, kada se zupčanici usled
nepodmazanosti zaustave i ti počneš da rđaš, kopniš, trneš, bez ičega
što vidiš kao motiv za pokret.
Kada zbijaš šale na
sopstveni račun, a izbegavaš da prihvatiš tu istinu da si upao u kolotečinu,
kojoj se čak i ne trudiš da prkosiš.
Prigrlio si je, osećaš se
kao jedno sa njom, stopili ste se kao kakve srodne duše. Ona te razume,
ti nju slušaš. Ogledate se jedno u drugom. Obraćaš pažnju na sve one detalje
koje ranije nisi ni uočavao.
I kada se osetiš
izgubljeno, pojavi se taj unutrašnji kompas, koji te ka njoj vodi.
Uvek ona...
Da svežete poslednje čvorove,
koji će vas učvrstiti za zemlju, kako bi udisao taj gas, otrovan po tvoj
sistem.
Ali ti to znaš, ali tako
ti prija kad je ugledaš kako se pomalja iza ćoška, doziva te kao kakva sirena
zalutalog mornara svojom pesmom.
I ti pevaš s njom.
Pevaš njoj.
Jer posle nje te
čeka sve.
Posle nje te čekam
ja...
Viktorija Ćirić
Samoća
Samoća je kad joj dolazim
nekad ređe, nekad češće
kad mi otvara vrata
onako sanjiva i u pidžami.
Kada me ljubi
kao da sjutra ne postojimo,
dok napolju nebo opet elegije pjeva.
Samoća je kad mi priča
sa toliko vatre,
o svojim snovima, koji je čekaju.
O Vajldu i Dostojevskom
naročito priča, učini me ljubomornim što ja nisam
taj ideal.
Uplašim se, pa je uštinem za nos
i kažem joj da je brbljiva.
Samoća je kad mi se onda tiho nasmije
i nastavi da priča.
Kažem joj da je volim, da ne brine
da ostvariće svoje snove
i da će me zaboraviti.
Samoća je kad je imam cijelu
tu, na podu sobe.
Samoća je njen mladež.
Njen bijeli vrat je posebno samoća.
I onda kad bezuspješno pjevamo
i vrištimo kotorskim ponoćima,
plešemo
i svađamo se,
oh da, sve je to samoća.
Samoća me izjeda dok pišem
ovu pjesmu, koju ću negdje
zagubiti ili zapaliti,
samo da je nikad ne pročita
i nikad ne sazna.
Jer tako je bolje.
Samoća je što sam pustio
najnježnije proljeće mog vrta
da ode daleko, daleko od mene.
Ja nisam bio za nju.
Njeni snovi nisu moji.
Ja sam već odavno jesen, najveća samoćo moja.
Anđela Matanović
O samoći
Samoća je reč
koja gubi na svom pravom značaju.
Biti usamljen ne
znači živeti sam, šetati sam
to je privremena
fizička distanca.
Biti usamljen je
psihičko stanje.
Samoća obično
dolazi s leđa.
Ne vidiš je, ne
čuješ njene korake.
Samo priđe tako
nepozvana
osetiš njen leden
dah na svom paperjastom vrtu.
Ona zove, a ti se
ne okrećeš.
Bojiš se...
Šta li ćes tamo
zateći?
Ona zove,
dodiruje te svojim lepljivim prstima.
Potom svoje
tamne, široke dlanove zavlači u džepove, vuče kosu.
A ti grčevito
stežeš zube, stiskaš očne kapke, preklinješ.
Preklinješ jer
znaš šta sledi.
Uzalud, kao živo
mastilo se prosipala po tvom telu.
Čeka!
Čeka prokletnica!
Čeka da ugledaš neke ruke nalik njegovim.
Čeka da u autobsu počne 'ona' pesma.
Čeka, vreba sa visine, tebe, marionetu njenih
kandži.
Biti usamljen je
psihičko stanje!
Znate svi vi šta
sledi onda!
Znate da onda
pušta korenje oko duse.
Hladi površinu,
rasplamsava unutrašnjost.
Samoća je kada
ljude posmatraš kao predmete.
Samoća je kada osećaš konstantan nedefinisan bol.
Samoća je kada
poslednje parče torte podeliš na 2 dela a živiš sam.
Samoća je kada se
smeješ jer nemaš drugog izbora.
Samoća je kada je
kada piseš jer nemaš kome da kazeš.
Onda tako naučiš
da živiš sa njom.
Zavoliš je!
Prija ti čak!
Apsurdno, ali
prija kada čupa korenje mlade, nedozrele budućnosti,
a hrani
prokletnica, zaliva prošlost.
Samoća te uči da
je voliš.
Ne daje ti drugog
izbora.
Voliš je do
granice neizdrživog bola.
Uči te da igraš
na sve ili ništa.
Ne dozvoljava da
ideš dalje.
I ne, samoća nije
psihičko stanje,
samoća je
neispravna vremenska kapsula.
Milena Petrović
Ti - moj početak i kraj
Da li je ovo san? Iluzija? Bajka? Da li ti postojiš, ili
si samo izmišljeni lik moje potrebe da ponovo volim i budem voljena? Sa ovim
pitanjem se budim i ležem svakog dana, svake noći, one koji nisi pored
mene, da me privučeš k sebi, poljubiš i uliješ nadu da ovaj
trenutak nikada neće prestati. Ili da će ih barem biti još dovoljno da osetim
sreću, doživim neizmernu ljubav. Mislim da su mi ti trenuci potrebni za
ceo život. Potreban si mi ti. Ali, ipak, sve je više dana kako te nema,
kako te tražim, i iz dana u dan sve više želim. U nedostatku tvoje blizine,
iznova se pitam da li sam te idealizovala zbog svoje čežnje za nekim,
ili si ostvarenje mojih snova? Onih snova u kojima si sve sto ne volim,
i u kojima ti to savršeno stoji. Zahvaljujuci tebi, prihvatila sam sebe, novu,
ponovo nasmejanu i borbenu. Spremnu da korača dalje u neki novi
svet, meni nepoznat, držeći te za ruku i nepitajući "kuda".
I ova noć u kojoj sam sama, i svaka naredna, da li me
čini usamljenom? Da li je ovo nedostajanje samoća? Da li stojim u mestu,
čekam i sanjarim o tvojoj blizini? Ne, ovo nije samoća, ne ovo nije bol,
nije ni tuga, nisu ni suze. Ovo je samo deo mene koji žudi za tobom, drhti
za tvojim dodirom, vrišti za poljupcima. Ovo je deo mene, a
pripada tebi u potpunosti. Tvoje je sve, i nikada nećeš biti sam dok
živiš u mojoj duši, i dok ja dopirem do tvoje, one koja je slomljena, krhka,
delimično prazna, uplašena, ali dovoljno blistava da pruži tako malo, a
tako mnogo da osvoji nečiji svet, moj svet.
Verujem da je moj san, iluzija, bajka nešto iz čega ću se
probuditi kada te ponovo ugledam i kada mi dodirom i poljupcem obećaš da smo mi
ono što postoji. Da ćemo u novi početak krenuti zajedno. Verovati, a ne
sumnjati. Ljubiti, a ne udariti. Zagrliti, a ne odgurnuti. Praštati, a ne
odustajati. Biti "mi" , a ne "ja i ti".
Tu Alma
Ne zaboravi sebe, zaboravi samoću
Samoća tako loše stoji jednoj ženi,
U tamno zelenoj haljini,
Baršunaste kose,
U toplom kafiću,
Dok čeka piće koje je naručila,
Ona vidi samo poru na tamnom
drvenom stolu,
A u njoj čitav svijet ništavila
koje je zadesilo,
Sa svim tim sjajem i glamurom
na sebi,
U očima kao da nešto fali,
U tim momentima uvijek i
misli da je sve to zadesilo,
I pusti da je nosi val samoće,
Jer je tako lakše,
U tom momentu ona tako hoće,
Krupne suze,
Zemljotresi i ona koja je
uvijek pod stolom čekala da prođe,
Sklupčana,
Godine neke i neke nekako je
isto bilo,
Pogled na pustoš,
Hladno, neprivlačno,
Donosi i gorčinu.
Dugo je gledala i u praznu
bijelu posteljinu,
Prazne parkove i odsutnosti u
razgovoru.
Podsjetnik na sebe i
ništa više, eto to je samoća,
Jer jednog sasvim običnog
jutra,
Konobar je prinio času vode
uz šoljicu kafe,
U pogledu na vodu koja se
presijava na suncu,
I sve sitne kristaliće,
oblike i minijaturna čuda,
Onako tako usamljena je
vidjela,
I shvatila da više nije
dijete,
I da voli kupke i žute pločice
koje je prošlog mjeseca htjela mijenjati,
A sada podsjećaju na sunce,
Blizu joj se čini i more,
Zaboravila je i da je trebala
zaboraviti na samoću,
I draga joj je posteljina i
snovi lagani poput pera,
Kada postoji vjera u sebe,
Nema više mjesta za onog koji
nije tu,
Niti za ruke koje ne znaju
voliti,
Jer nama nikada nije ni
trebao tuđi glas u svoj toj tišini samoće,
Više nam je trebao onaj koji će
nas čuti,
I oči kojima ćemo znati
vidjeti,
Novi receptor za sićusni
svijet oko nas sačinjen od vlati trave i bubica koje u tišini vode svoj život,
Vlastite ruke kojima ćemo
grliti sebe, pa i druge,
Osmijeh kojim ćemo shvatiti
sve čudne puteve,
I samoća je mit ako naučis da
budeš sam sa sobom na najlepši način.
Jasmina Bešović
Sami u samoći
Hoću neraskidivo, trajno, ali ne zauvek. Hoću da hoću
tebe, hoću da neću sebe bez tebe. Gde ideš kroz ovaj život, ako ne sa nekim?
Mokra trava zelena kako i mi zove nas u život, viče našu mladost! Podeli
sa mnom život u kome smo sami. U kome sve radimo da bismo bili sa nekim. Budi
moj spas, moja zelena trava. Iznova i iznova. Probaj da živiš kroz mene.
Probaj da me voliš u samoći. I ne daj se prevariti - sam si. Dok lutaš,
misliš i stvaraš. Lepo je gledati te dok se smeješ... da potraje još
malo, ovako u samoći...
Teodora Pešić
psihologija
Нема коментара:
Постави коментар