To je ono stanje kada se osećaš izuzeto od svega što te okružuje, kada se zupčanici usled nepodmazanosti zaustave i ti počneš da rđaš, kopniš, trneš, bez ičega što vidiš kao motiv za pokret.

Kada zbijaš šale na sopstveni račun, a izbegavaš da prihvatiš tu istinu da si upao u kolotečinu, kojoj se čak i ne trudiš da prkosiš.

Prigrlio si je, osećaš se kao jedno sa njom, stopili ste se kao kakve srodne duše. Ona te razume, ti nju slušaš. Ogledate se jedno u drugom. Obraćaš pažnju na sve one detalje koje ranije nisi ni uočavao.

I kada se osetiš izgubljeno, pojavi se taj unutrašnji kompas, koji te ka njoj vodi. Uvek ona...

Da svežete poslednje čvorove, koji će vas učvrstiti za zemlju, kako bi udisao taj gas, otrovan po tvoj sistem.

Ali ti to znaš, ali tako ti prija kad je ugledaš kako se pomalja iza ćoška, doziva te kao kakva sirena zalutalog mornara svojom pesmom.

I ti pevaš s njom.

Pevaš njoj.

Jer posle nje te čeka sve.

Posle nje te čekam ja...

Viktorija Ćirić 

Samoća

 

Samoća je kad joj dolazim

nekad ređe, nekad češće

kad mi otvara vrata

onako sanjiva i u pidžami.

Kada me ljubi

kao da sjutra ne postojimo,

dok napolju nebo opet elegije pjeva.

Samoća je kad mi priča

sa toliko vatre,

o svojim snovima, koji je čekaju.

O Vajldu i Dostojevskom

naročito priča, učini me ljubomornim što ja nisam

taj ideal.

Uplašim se, pa je uštinem za nos

i kažem joj da je brbljiva.

Samoća je kad mi se onda tiho nasmije

i nastavi da priča.

Kažem joj da je volim, da ne brine

da ostvariće svoje snove

i da će me zaboraviti.

Samoća je kad je imam cijelu

tu, na podu sobe.

Samoća je njen mladež.

Njen bijeli vrat je posebno samoća.

I onda kad bezuspješno pjevamo

i vrištimo kotorskim ponoćima,

plešemo

i svađamo se,

oh da, sve je to samoća.

Samoća me izjeda dok pišem

ovu pjesmu, koju ću negdje

zagubiti ili zapaliti,

samo da je nikad ne pročita

i nikad ne sazna.

Jer tako je bolje.

Samoća je što sam pustio

najnježnije proljeće mog vrta

da ode daleko, daleko od mene.

Ja nisam bio za nju.

Njeni snovi nisu moji.

Ja sam već odavno jesen, najveća samoćo moja.

                                                                                                                                   Anđela Matanović


 

Ti - moj početak i kraj

Da li je ovo san? Iluzija? Bajka? Da li ti postojiš, ili si samo izmišljeni lik moje potrebe da ponovo volim i budem voljena? Sa ovim pitanjem se budim i ležem svakog dana, svake noći, one koji nisi pored mene, da me privučeš k sebi, poljubiš i uliješ nadu da ovaj trenutak nikada neće prestati. Ili da će ih barem biti još dovoljno da osetim sreću, doživim neizmernu ljubav. Mislim da su mi ti trenuci potrebni za ceo život. Potreban si mi ti. Ali, ipak, sve je više dana kako te nema, kako te tražim, i iz dana u dan sve više želim. U nedostatku tvoje blizine, iznova se pitam da li sam te idealizovala zbog svoje čežnje za nekim, ili si ostvarenje mojih snova? Onih snova u kojima si sve sto ne volim, i u kojima ti to savršeno stoji. Zahvaljujuci tebi, prihvatila sam sebe, novu, ponovo nasmejanu i borbenu. Spremnu da korača dalje u neki novi svet, meni nepoznat, držeći te za ruku i nepitajući "kuda".

I ova noć u kojoj sam sama, i svaka naredna, da li me čini usamljenom? Da li je ovo nedostajanje samoća? Da li stojim u mestu, čekam i sanjarim o tvojoj blizini? Ne, ovo nije samoća, ne ovo nije bol, nije ni tuga, nisu ni suze. Ovo je samo deo mene koji žudi za tobom, drhti za tvojim dodirom, vrišti za poljupcima. Ovo je deo mene, a pripada tebi u potpunosti. Tvoje je sve, i nikada nećeš biti sam dok živiš u mojoj duši, i dok ja dopirem do tvoje, one koja je slomljena, krhka, delimično prazna, uplašena, ali dovoljno blistava da pruži tako malo, a tako mnogo da osvoji nečiji svet, moj svet.

Verujem da je moj san, iluzija, bajka nešto iz čega ću se probuditi kada te ponovo ugledam i kada mi dodirom i poljupcem obećaš da smo mi ono što postoji. Da ćemo u novi početak krenuti zajedno. Verovati, a ne sumnjati. Ljubiti, a ne udariti. Zagrliti, a ne odgurnuti. Praštati, a ne odustajati. Biti "mi" , a ne "ja i ti".

Tu Alma

Ne zaboravi sebe, zaboravi samoću

Samoća tako loše stoji jednoj ženi,

U tamno zelenoj haljini,

Baršunaste kose,

U toplom kafiću,

Dok čeka piće koje je naručila,

Ona vidi samo poru na tamnom drvenom stolu,

A u njoj čitav svijet ništavila koje je zadesilo,

Sa svim tim sjajem i glamurom na sebi,

U očima kao da nešto fali,

U tim momentima uvijek i misli da je sve to zadesilo,

I pusti da je nosi val samoće,

Jer je tako lakše,

U tom momentu ona tako hoće,

Krupne suze,

Zemljotresi i ona koja je uvijek pod stolom čekala da prođe,

Sklupčana,

Godine neke i neke nekako je isto bilo,

Pogled na pustoš,

Hladno, neprivlačno,

Donosi i gorčinu.

Dugo je gledala i u praznu bijelu posteljinu,

Prazne parkove i odsutnosti u razgovoru.

Podsjetnik na sebe i ništa više, eto to je samoća,

Jer jednog sasvim običnog jutra,

Konobar je prinio času vode uz šoljicu kafe,

U pogledu na vodu koja se presijava na suncu,

I sve sitne kristaliće, oblike i minijaturna čuda,

Onako tako usamljena je vidjela,

I shvatila da više nije dijete,

I da voli kupke i žute pločice koje je prošlog mjeseca htjela mijenjati,

A sada podsjećaju na sunce,

Blizu joj se čini i more,

Zaboravila je i da je trebala zaboraviti na samoću,

I draga joj je posteljina i snovi lagani poput pera,

Kada postoji vjera u sebe,

Nema više mjesta za onog koji nije tu,

Niti za ruke koje ne znaju voliti,

Jer nama nikada nije ni trebao tuđi glas u svoj toj tišini samoće,

Više nam je trebao onaj koji će nas čuti,

I oči kojima ćemo znati vidjeti,

Novi receptor za sićusni svijet oko nas sačinjen od vlati trave i bubica koje u tišini vode svoj život,

Vlastite ruke kojima ćemo grliti sebe, pa i druge,

Osmijeh kojim ćemo shvatiti sve čudne puteve,

I samoća je mit ako naučis da budeš sam sa sobom na najlepši način.

Jasmina Bešović

Sami u samoći

Hoću neraskidivo, trajno, ali ne zauvek. Hoću da hoću tebe, hoću da neću sebe bez tebe. Gde ideš kroz ovaj život, ako ne sa nekim? Mokra trava zelena kako i mi zove nas u život, viče našu mladost! Podeli sa mnom život u kome smo sami. U kome sve radimo da bismo bili sa nekim. Budi moj spas, moja zelena trava. Iznova i iznova. Probaj da živiš kroz mene. Probaj da me voliš u samoći. I ne daj se prevariti - sam si. Dok lutaš, misliš i stvaraš. Lepo je gledati te dok se smeješ... da potraje još malo, ovako u samoći...

                                                                                                                                           Teodora Pešić

----> Oni su rekli: O samoći (prvi deo)

psihologija