08/05/2015 00:29 ONA

Želim da upitam tog samodovoljnog tebe otkud to da sam ti sad potrebna? Otkud to da bi opet pomerao planine, kako bi meni omogućio put do tebe? Ponovo da ja tebi dođem?! Sad kad sam na noge stala i taman kad si rekao da nećemo uključivati primese zaljubljenosti, i da bi da imaš nekog s kim bi mogao da popričaš s vremena na vreme. A i ja sam se s tim složila, s obzirom da i meni takav odnos fali. Jer, dok nismo bili u kontaktu, interakcija sa svetom mi je teško padala. Osećala sam se izgubljeno... Na neki način te ponovo pronađoh i shvatih da mogu tako, na način kako si rekao - bez primesa. I to ne smatram trenutkom slabosti, ako sam slaba na tebe, već te smatram delom sebe, svojom potporom. Usađen si mi u podsvesti, pa se tako desiš.

A želim da me tražiš. Jako želim da mi dođeš. Jer sam previše sebe dala, a u suštini nisam ništa od toga stvarno uspela da ti pružim. I pitam se gde se krije ta magija spajanja naše dve ličnosti?

Ponovo čujem razum kako govori: Nemoj! Ne uvlači ga u svoj svet i pod kožu! On je taj koji se, ako te već želi, treba boriti da te ponovo osvoji i zadrži.

08/05/2015 08:18 ON

Ostala si.

Hteo bih da te pitam: Zašto?

Hteo bih. Ali, ne smem.

Vidiš, ja sam taj koji te je oterao! Koji ti je nesvesno nanosio bol. Koji ti je slamao srce koje si mi bezuslovno davala. Koji ti nije brisao suze kada si odbačena.

Jer, znala si! Znala si da poričem da želim biti tvoja prva misao kada se probudiš, i tvoja poslednja, uveče, želja da me sanjaš. Da položiš svoju glavu na moje grudi, jer tada si meni najbliža. To je taj tren kada ti provališ u moju bit, pročitaš moju srž, sve od čega sam sazdan.

Pa se zapitam - kako me tako dobro poznaješ? Kako znaš sve ono što ti nikada nisam rekao, niti pokazao, niti dokazao? Kako to da kad si me napustila, ponovo si mi se vratila, i nisi bila ustegnuta, ali ti srce ipak nije bilo na dlanu kao ranije?

Nikada sebi ne bih oprostio, da sam na tvom mestu.

Ali nisam.

Pa se pitam kako to da ti ipak jesi? Zašto smo i dalje tu?

09/05/2015 ON

Želeo bih da ti kažem, pojasnim ustvari, koliko mi znači to što si pomogla na neki način da shvatim koliko si mi baš ti potrebna. Koliko mi znači svaka tvoja reč, misao, poljubac, meni upućen. Možda ne primećuješ, ali ja drhtim svaki put kad nam se ukrste pogledi i koliko snažno volim da te zagrlim, kad ti to najmanje očekuješ, usred gužve, kako bih ti pokazao, a i njima, da volim to što si moja.

Možda sam sebičan, što suzdržavam tebe od ovih osećanja koja ipak osećam... Ne znam ni da li mogu da se objasnim...

Ne mogu da ti se prepustim, jer suviše je onih koji gaze obećanja. Možda sam i ja upravo jedan od njih. Promisli malo o tome. Jer, ja vidim da si krhka kad sam ja u pitanju. A ujedno i snažna, jer izdržavaš sve ove, nazovimo ih tako, „slatke muke“.

Ja stvarno umem, veruj mi, da ti pokažem koliko mi je stalo do nas. Možda, eto, to ponovo bude neka vrsta mog obećanja. A ti ga shvati kako kako želiš, kako god ti dolikuje.

Sam bih ti se predao, znaj, da umem to, da smem... A ti me poremeti opet. Dopuštam ti!

09/05/2015 ONA

Ja više ne želim da budem tvoja. Niti se osećam tako. Nekako sam ponovo svoja. S tobom želim nešto što ne mogu objasniti, ali ne, definitivno ne mogu da izgradim ona osećanja koja su defilovala ranije.

Ne bih ni volela. Želim oslonac, a u tebi ga ne mogu pronaći. U redu, podrška se zasniva na rečima, koje pred ovo drugo prostiremo, prosipamo, ali tvoje mi se priče čine ispraznim, i u njima se ne pronalazim. Ne onu sebe kakva sam bila pre ove promene.

Prija mi to što sam sama, i što ti nisam podređena kao nekada. Umem bez tebe, to sam shvatila. Ovo sada mi veoma odgovara, jer ne vrtim se nekako kao ranije u krug. Sa tobom, ili bez tebe, vraćam ti se, ali ne mogu da ti pomognem da se osećaš manje usamljenim, nego što stvarno jesi. A jesi! Znamo i razlog tome - zaljubljen u sebe i smatraš da si sam sebi dovoljan.. A nisi! U suštini i ti žudiš za tim nekim s kim ćeš se podeliti.

A ne smem da te zamolim da to budem ja.

A ne želim ni da budeš ičiji.

Tako sam i ja sebična. Baš kao i ti.

10/05/2015 00.21 ONA

Nadmudriš me svaki put. Povinujem ti se, a ti podigneš sebe na nov stepenik - viši od prethodnog. A to nije bitno. Nikada i nije. Niti će. Moja duša se sa tvojom sjedinila, pa se zbog toga po tim stepenicama penjemo, padamo, kao da se pijani teturamo i pokušavamo da nađemo prekidač za svetlo, kako bismo se pronašli u toj obnevidelosti, magli, koja nikako da se raziđe.

Želela bih da kad se jednom budemo ugledali, zastanemo samo na tren. Ali samo na tren.

Želela bih da zanemimo pred tim stvarnim prilikama nas, koje su prestale da budu utvare.

Potom bih želela da se prikrademo, opipavamo, kao što smo činili i do tada. Da ne hrlimo.

Zatim da progovorimo. Ti šaputanjem, ja oblikovanjem reči usnama.

10/05/2015  00.44 ON

Dozvoli mi! Hoćeš li? Ne bi trebalo da pitam, ali tražim dopust za sve što ću uraditi sada. Upravo sada!

Smem li podneti sebe kao žrtvu, tebi, božanstvo moje, kojem se klanjam i molim?

Koje molim za oprost greha mojih, iako sam pagan, ali i ti si? Verovala si u nešto jedva opipljivo, što nije verovalo da postoji dok se ti njemu nisi ukazala. Meni, o, Svevišna, meni si verovala!

A bili smo realni, ali suzdržani od predanosti i obožavanja.

Ne napuštaj tu religiju, u koju si oduvek verovala, u kojoj mi smo suđeni da budemo jedno, a meni je predodređeno da te zaustavim u toj nameri bega.

11/05/2015 10.49 ONA

Hvatam se za sećanja kao za gumu za spasavanje. Kao da smo na brodu koji tone. Ali ne želim da padnemo na dno, ali svako svetlo u meni počinje da treperi. Ne želim da ti kažem, ali fitilj ove sveće koja mi se činila nekad večnom, dogoreva i nestaje.

Gledaš me zabezeknuto, povodom moje gluve reakcije na tvoje pozive upomoć, davljenje, gušenje i padanje na dno ovog okeana po kojem smo plutali.

Oh, udavila bih se i ja, najradije sa tobom, ali mislim da ću ipak pokušati da nas spasim, s obzirom da volim izigravam heroinu svake priče. Umesto da taj neko učini mene svojom heroinom.

Pozvaću spasilačku ekipu, crvenim raketama ispaljenim iz mog srca, koja će nas ukrcati na novu jedrilicu, čija će jedra vinuti novi vetrovi, i oluje koje će nas bacati u čeljusti morskih nemani. A jarbol će u gluvo doba noći odašiljavati kao svetionik na dalekoj pučini.

Sve dok se ponovo ne budemo nasukali...

11/05/2015 11.00 ON

Blizina. To je ono što osećam kad sam s tobom. Doživljavam prosvetljenje unutrašnjeg sebe i onoga što sam davno zaboravio da postoji.

Vidim se. Kako odavno nisam i želim tebe da uvedem u taj svet, da se delim. A u suštini ne bih se delio, već upotpunio.

Zabrani mi da ti ovoliko podilazim, proglasi me mentalno neuračunljivim, što samo tebe tražim! Reci mi „Zbogom“ i pobegni od mene! Zar ne vidiš da sam nestalan, okrajcima i mrvicama izgrađen? Zašto ne bi otišla i odustala, kao i mnoge pre tebe, koje nateram da odu? A zašto ti se moja duša uvek vraća, zašto vapi za tvojim gresima, koje znam da činiš, kojima zavaravaš svoj trag u sećanjima?

Hrlio bih ti. Puštao da mi radiš sve. Predao bih ti sve ključeve od svojih katanaca, svojih lanaca.

Naterao bih te da me pogledaš dobro!

Pogledaj! Od mene si načinila smrtnika, najobičnijeg, izbezumljenog roba, koji čeka svog gospodara. Nahrani me! A onda me prodaj najjeftinije moguće. Jer nisam vredan osakaćen i osramoćen, bez tvoje blizine.

Bacajmo novčić, ako će ti biti lakše da odlučiš. Glava za glas, pisma za tišinu... Između nas...

 Nastaviće se...