Nove odluke

Da nije vremena, ne bi bilo ni odgovornosti, ni ograničenja. Ne bi bilo principa i ne bi imali za šta da uhvatimo reč. Ne bi bilo pametnijih, ni srećnijih. I nove odluke, već sutra nisu nove. Vreme ih oslika borama, očisti metlom. Zatvori im vrata pre nego što su pitale da uđu. Ili ih samo ugura unutra, bez njihove volje. Zašto loše odluke nisu prave? Zašto prave odluke ne treba da nam škode? Krivo je vreme. Što nije znalo da stane. Neću prestati da pijem. Provodiću se. Grešiću. Namerno i sporo. Da upamtim trenutak. I da bih, kada se sutra probudim, uprkos bubnjevima i životinjskoj žeđi, imala svest o tome šta sam radila. Da bih se nosila sa svojim demonima kao što su oni poneli mene. Ugušiću dušu nikotinskim dimom i tako oštećenu ću da je prodam đavolu. I neću mu vratiti kusur. ,,Oprostite, cena je upravo porasla. Ne, nije ručni rad. To je rad svesti.“ I varaću. Varaću nebo da je dan. I sunce ću zvati satelitom. I senku ću da oteram bestraga i krenuću suprotnim smerom. Lomiću identitete, kao lice lutkama. Neću da slavim januar kao novi početak. Rugaću se decembru jer prolazi, a ja ostajem. I ispratiću ga, a svoje stalne goste ću prigrliti uz sebe. Još bučnijim stanarima ću poželeti dobrodošlicu. Ogadiće mi se sopsteveni lik u ogledalu i zagrliću ga jako i biću ponosna. Biću loša prema drugima, da bih ih razumela. Vreme nije relativan pojam. Skoro da možeš da ga opipaš, dodirneš. Menja brzinu, staje, gubi se, juri, usporava. Živo je. I raspršteno je. Svuda oko nas. Kao da sa nekog tamnog uzvišenja posmatraš grad u podnožju. Vidiš ga kao milion svetlih tačkica koje gore kao sveće rođendanske torte. Vreme je stara baka koja je nadživela sve nas. Koja nam se ruga, ali pruža ruku saosećanja i teši, iako se davimo u prolaznosti. Kada bih na polici dohvatila kutiju na kojoj piše Nove odluke i iz nje izvadila novi kostim, pustila bih samu sebe da ostanem zakopana u živom blatu neke stare godine. I to bi bio način da me decembar konačno savlada.

Ova godina

Ova godina

daće mi pregršt vina,

noćnih šetnji,

izmišljenih gradova,

dobrih knjiga,

plesa,

neba,

ćutanja,

vozova,

njega,

sanjarenja,

(ne)zrelosti.

Ova godina

daće mi pregršt mene

u nekom budućem sjećanju

gdje sjedim pored prozora

u malom, osvjetljenom stanu

i posmatram panoramu Londona

u nekom čudnom skladu

i neobjašnjivom strahu

da sve je onako kako treba.

Evolucija

Njoj

Draga,

Već dugo razmišljam šta bih ti rekla ako bi mi se obratila Možda na mene utiče novogodišnja euforija, miris promena u vazduhu, vetar koji mi mrsi kosu i misli, gura me napred i vuče nazad, i u svoj toj konfuziji mojih misli i osećanja potpuno nenadano, posle toliko vremena, isplivaš ti. U tom trenutku shvatam, moja novogodišnja odluka je oproštaj od tebe. Čini mi se da si već zbunjena. Zbog čega? Zbog ovog "draga"? Znaš, mislim da je bilo dosta upiranja prstom, govorenja evo je ona - "ona", "moja suparnica", "ona koja mi ga je preotela" ... Veruj mi na reč, nisam. Nisam otela Njega, Njega koji je tvoj, Njega kojeg si volela. Ja sam pronašla novog Njega. Njega koji je ubrzo postao Moj. Čitaš ovo i loše ti je, već zamišljaš kako se naslađujem… Znam da ti je teško da poveruješ, ali zaista nije tako. Želim samo da ti objasnim… Udahni duboko, saslušaj me… Onaj kojeg si ti volela više ne postoji. Nestao je negde između tebe i mene, u periodu odrastanja i bežanja od poroka, u želji da bude novi čovek, bolji čovek i priznajem, moj čovek. U neprospavanim noćima tokom kojih mi je mirisao kosu, grlio oko struka i šaputao "Bože, ja po prvi put volim." Moj čovek je odrastao za mene, počeo je da diše, živi i oseća, za mene. Sada sigurno misliš kako ti sve nabijem na nos i kako sam besramna. Baš naprotiv draga, sada nisam besramna, bila sam besramna u nerazumevanju tvoga bola, nipodaštavanju tvojih osećanja, i sada ti kažem Oprosti. Želim ti da nađes nekog Svog. Ne osvrći za za nekim koga nikad nije ni bilo.

Godina se piše drugim brojevima, ali odluka ostaje jedna, kroz sva vremena

Pomislila da je škrinjica zvana sećanje zaboravljena, sada jasno mi je... nije tako. Pala je prašina, ali obrisi jasni su... još uvek. Šetajući, danas, u glavi pišem tebi čestitku za rođendan. Napisah je, ali više neću pisati. Ne tako, znam i to. Ne tražim puno, ali i ovo malo što ne dobijem teško je. Previše sam ja sebi dopustila. Bolje i ugašen display, nego glava koja boli. Naljutim se kada te dugo nema, ali ne na tebe. Ljuta sam na osećaj. Prosto, sijam kada dobijem običan sekund tvoje pažnje. Kada nema te, oči drugačije gledaju. Samo traže gde je nestala želja koju svi imaju, a oko mene mračna tišina, uzdasi i nemir. I šapućem u sebi. Jer, kada bih pričala sa sobom glasno, dobila bih etiketu 'lud' i zato, eto, o tebi...sa sobom pričam preko papira. I ispadam kreativna. A, samo sam delimično iskena. Da, delimično - ne mogu da kažem sve, neke stvari treba osetiti. Npr. Tebe... dovoljno je jednom sresti, onda neko vreme umeću da ćutim. Ali, ne dugo, učili su me: Kaži kako je - nemoj skrivati! Ja sam slušala starije, donekle, uvek! Kažu da život čine male stvari. Čudno, za mene, Ti nisi ni malo malen, a nisi ni stvar. Kao da pomogao si, da gledam život svežim pogledom na svet. I krčka se život, na nadanjima koja još uvek tinjaju, topla su i prekrasno mirišu. Mora tako, nisam ništa poklopila, dobar je ovaj tiganj. Zove se čekanje. Nadam se, kada dođeš, prijaće ti miris novog. Nadam se, poželećeš da probaš. Znam toliko, dok ne stigneš, neće to ispariti. Paziću da ne zagori, vatra je umerena. A, podloga dovoljna. I neka krčka, ne bih da mešam dodatne začine. Bolje prirodno, pa kako ispadne! Naučila sam još nešto! Uspećeš sve onda kada prestaneš pokušavati bilo šta da zadržiš. Zbog toga sam skupila dovoljno sebe, stavila razum i snagu u mali zvežljaj, sve zajedno spustila u zadnji džep. Onako da se, baš, i ne vidi. U dlanove uzela hrabrost da bih se ispruženih ruku, otvorenih šaka, uz smešak,  trudila da nastavim dalje. Dok sam govorila, ispuštala sam neke, moglo bi se reći, poučne glasove. Od drugih, koji voljni su da slušaju, terala tugu i skidala im setu sa kapaka. Nije mi prijatno da neko ko je pored mene bude tužan i da ne bude 'svoj'. Nesebično, uvek, spremna sam da dajem onaj deo čoveka koji je najbolji u meni. Ali? Ah, uvek zapnem za takvu reč. Postoji izuzetak i ovaj put. Postoji, to nešto što... mogu da primete svi koji gledaju ka meni, dopustim ja - neka emociju i dodirnu. Jer, to je nešto, za šta imam osećaj. Putovalo je pored mene, kroz sva vremena. Bio je to stih, ponavlja se u svim mojim pričama. Centralna misao svega u čemu tražila sam smisao. Možda sada i ne vidim najbolje, ali - nekako imam osećaj. Moglo bi biti to. To - najmanje udaljeno od mene, Nakon svih dosadašnjih mimoilaženja. Ne bih da To uzme neko drugi. Znam, ne može sve sada i odmah. Znam, potrebno je vreme i dobra volja. Znam, valja ostati pametan. Isto, sigurna sam, neću da mislim. Uradiću jedno, poslušaću sebe i nastaviću. Hoću, zbog tog osećaja... mogu! Osetim nešto milo, titra mi u oku. To, nikada nisam osetila i ne dam da izvetri samo tako. Ne sme to da uradi, Ne... sve dok ga pogled još jednom ne doživi. Ipak, mislim da se nismo razumeli. Na kraju ću ti reći sve. Ne, na kraju i sam ćeš shvatiti, ali opet, ne bih to bila ja, ako prećutim. Primećujem, srce korača praznim hodom, tako je, jer nema tebe. Možda imaš brige - ne brini, proći će i ta stihija. A, kada sve prođe...videćeš ono što možeš da osetiš, možeš da znaš. Sigurno, ova jedna o tebi razmišlja. Sigurno, zbog tebe ne spava. I takva, smeje se i peva. Muzika - dira joj srce dok svira sećanje na drag osmeh i peva slova dragog imena. Da, uz osmeh mi je lepo. Kao da ti si tu... i neka te, jer... sviđam se sebi od kako sam svesna da na tom mestu postojiš. A, ja... ponosna na sebe. Iz ni malo običnog razloga. Nekako, u mom životu deo je tebe. Deo, zbog kojeg sistem elemenata mog mozga počinje da kipi, prostije rečeno, brine o tebi. Jer, nedostaje razgovor. Ma, može vreme proći i da ćutimo, samo nek si tu. I želim da budeš srećan, jer osetim da si duša. Imaš srce koje razume i oseća. Zato i imam veru u tebe. Verujem tebi, verujem u tebe. Verujem u osećaj koji zasijao ti je u očima jednom. I nadam se, uskoro, to će se dogoditi ponovo. Kakva sam, to znaš i sam. Kako sam uspela nije mi poznato, ali znam da sam se zaljubila u tvoje ćutanje. Da budem srećna, dovoljan je iskren smešak. Zbog osmeha, nikada ne sumnjaj u sebe. I kada najmanje se trudiš, znaj da možeš sve. Osetim to, dobro. Oseti ovo srce, ti si ga pokrenuo. A, kao da jasno je i tebi...biće kasno, tek tada umećeš da odvojiš trenutak za sebe. Nećeš imati mira, jer... uvek će te zanimati još jedan novi list. Ja ti posvećujem, upravo ovaj. Posvećujem ga jedinom koji razume sa osmehom, jedinom koji ćuti sa razumom. Jedinom, tebi! Ponese daleko ovaj osećaj, a znam to, stojim u mestu. Odvojena od sebe, svesna da tu sam. Kažeš kako sam zaljubljena. Dobro, kada kažeš ti, prosto, ja ti verujem. Da, verujem u tvoju svaku reč. Neka ih nisi ni izgovorio mnogo, sve koje čula sam, sve one na mestu su. Reči koje mi pišeš, reči koje izgovaraš...ulivaju mastilo u ovu olovku. Promigolje se kroz vene, pre nego stvore misao, ostave trag na srcu. Zbog tog traga ja letim do nepoznate visine, one samo meni znane. One, iz koje izviru ovakve reči. Reči nisu ni bitne. Suština je ista, a suština je smisao. Nađem ga tamo gde si ti. I naiđe oblak, i produži daljinu među nama, a ja sa te visine počinjem da klizim, curim, padam... na kraju, uvek isto. Spustim se, do bljeska stvarnosti. Tamo... do visine tvojih očiju, onda, iskrena da budem, osetim ludi strah. Tamo, naiđem na hrpu razloga koji ćute i kako da mi bude svejedno. Opet, strpljiva sam. Znaš onaj osećaj i dobiješ poklon, čekao si ga, o njemu maštao, a u sebi si o tome ćutao. Bio si tužan, jer nemaš, a nikada nisi tražio. Odjednom, niotkuda, taj poklon se nađe... tik do tebe, do tvog osmeha! Sada, kada poklon je tu, jasno mi je! Vreme koje sam provela sanjajući, u snovima tražeći ga.. najlepše je vreme, u poslednjih 3458 dana, sigurno! Prosto, verujem, i sledi odluka, dalje nastavljam kako sam započela. Kako jednostavno, u svakoj minuti, nastavljam da sledim srce... stići ću i do osmeha, znam!