Zmaj

Ova priča počinje te, sada već davne, 2016. godine. Kažu, to je bio novi početak. Mi se sa tim nikada nismo složili, jer u kraj nikada nismo verovali. Začarani krug vremena bivao je sve manji. Kockali smo se i dalje sa sudbinom, samo smo tada imali veće šanse i bolje karte. S je napravila Zmaja i obojila ga u ljubičasto.

- Zašto jednobojno, S? 

- Zato što verujem u nijanse na svetlosti. 

S je oduvek bila takva. Tajanstvena i skrivena u sopstvenim mislima. Odlučili smo da puštamo Zmaja u januaru. Da, u januaru je počelo proleće. Ne sećam se ni kiše, ni snega. Samo Sunca. Zašto je sve moralo da bude baš tako i baš tada, to morate pitati sudbinu. Mada, odgovor je možda u nama. Verovali smo Vetru. To je bio naš najveći rizik. Sunčan dan je sve što nam je tada bilo potrebno. I Vetar. Da, onaj Vetar što nam je porušio prošlost. Vetar koji je iznova menjao oblike dina u Sahari, koji je od peska pravio umetnost. Taj vetar je došao ponovo kao i pre godinu, dve, kao i pre nekoliko vekova, kao i u prošlim žiotima koje smo ostavili da trunu u senci ovog novog, sadašnjeg. Odmotali smo kanap i Zmaj se vinuo u visine.

- Ne leti dovoljno visoko
. 

S je odmotala još kanapa. Vetar je bivao slabiji iz minuta u minut. Trčali smo. Vetar je i dalje slabio. Vreme kao da je stalo. Svi pogledi sveta bili su upereni u jednobojnog Zmaja. S je zatvorila oči i nastavila da trči. Nismo odustali, a hteli smo. Sprečila nas je ona volja koja se ponovo rodila, tu negde, blizu nas samih. Nebo je krvarilo. Vetar se vraćao. San se nastavio. Bili smo samo dva zrna peska u Sahari. Naizgled izgubljena. Dine su se vratile na svoje mesto, jer je Vetar dirigovao onom starom melodijom. Našli smo put i S i Ja smo odvezali kanap. Zmaj je poleteo. Krvavo crvena mešala se sa ljubičastom, nijanse su postale vidljive. Ta boja bila je boja naših očiju. Svet se okrenuo. Vetar se igrao. I mi smo se igrali. Boja je bivala sve sjajnija. Tako nešto nije se videlo kroz vekove. Paralelni univerzumi su se spojili. Sahara je blistala. O, da i kockali smo se sa Vetrom. Bila je to naša igra. S i Ja smo mešali karte. Zmaj je bio slobodan. Od tada, oči nam više nikada nisu bile jednobojne. Ples iz Sahare nikada se neće završiti.

Te godine Sreća je pronašla nijanse u koje je verovala. Te godine osvojili smo i vrhove Kilimandžara.

Moji novi putevi

Nikada nisam bila od onih
Koji na isteku jedne
I dolasku još jedne godine više u nizu
Prave neke duge spiskove želja,
Križaju dostignute ciljeve i ambicije
I nižu nove na čisto bijelim stranicama
Nekog tek kupljenog rokovnika
Moje odluke su se oduvijek donosile na juriš
Bez prekomijernog razmišljanja, vaganja, slamanja
Prekomijerno razmišljanja, vaganje, slamanje
Bi uslijedilo poslije učinjenog
Poslije svakog nikad više, još samo ovaj put, a šta ako itd.
Poslije svakog mog pokušaja u prazno, hoda u prazno, snivanja u prazno
Vagam zašto sam još jednom u nizu uradila istu
Ako ne i svaki put goru stvar za sebe samu
Zašto se je potrebno po ko zna koji put
Uvjeriti da li je onaj zid zaista onako čvrst i neprobojan
Kao tvoj ego i ponos
A ja bih svoj prodala za šaku ljubavi čovjeka
Koji daje sve osim mrvica
Pritom ostavljajući samo mrvice i tragove od onog drugog
Jer takva ljubav cijepa, lomi, dere kožu sa leđa
Ne možeš izaći bez kakvog dobrog felera i džaba
Najveće laži sama sam sebi izgovarala
I sama sebe uvjeravala da je prestalo, da će prestati
U novih trista šezdeset i pet dana ulazim svjesnija, mudrija, hrabrija
Ulazim mirna
Znam da će moja barka i mornar u meni
Vječito traziti svjetionika u tebi
Da obasja moja obzorja
Rastjera tame nekog nevremena
Vraćati se na tvoje obale
Poslije svakog mog sopstvenog brodoloma
O kom ti pojma nemaš
A ja bih da ti ležim naslonjena glavom
Na tvojim njedrima i pričam dugo o istome
Ti da me spajaš i sastavljaš jer dobro znas sve pukotine i procjepe
Jer tako je lakše
Osloniti se na nekoga
Znati da je neko uvijek tu
Kada takav neko u hladnoći i magli jedne decembarske noći
Odluči da zauvijek okrene svoja široka leđa jednoj meni
Jednom rukom odnosi sigurnost
A iza sebe ostavlja nekoga ko može sam biti
I osjećati se sigurno i dobro u sopstvenoj koži
Ne na isti način
Ali i ovo je način, zar ne

''Highway Honey'' by VASSO

Vrijeme je za nove godine

Sećam se Novih godina koje smo zajedno čekali. Glave su nam mirisale na šampon, a dom je

mirisao na pitu, piletinu sa krompirom i ostalu hranu koju je majka od jutra spremala kako bi bilo

dovoljno svega postavljenog na stolu. A otac je od jutra pio. Nikšićko, isključivo iz tamne flaše. I

nervirao nas, ali želim da mislim da je to bio njegov način da pokaže kako nas voli. Mi smo od

jutra bacali petarde, nasmijani i bezbrižni pogađali kakav poklon skriva ukrasni papir, nadajući se

da nova godina skriva još više osmjeha i ljubavi. Bili smo srećni, ali ne i svjesni da jesmo. U

ponoć iz sveg glasa smo upućivali najljepše želje svima, ne znajući da se Univerzumu šapuće. Ali,

bili smo djeca. Naivna. Nevina, osuđena na grubost života kojoj smo se mogli samo nježnožću

naših balavih godina suprostaviti. Dobijali smo bitke. Ali, jesu li godine dobile rat?

Sada, kada je pukla nit biserne ogrlice, jedan se biser pretvorio u tračak svijetlosti i vratio se

nekom svom Suncu, a ostali se rasuli. Sada kada nove dane čekamo sa stranicama čija se lica

mijenjaju sa svakim dočekom, da li onaj osmijeh imamo tek na starim fotografijama? Da li je

zaista sva radost koju sada osjećamo samo sjen prošle? Ili nam je prošla draža samo zato što je

prošla? I kako u sve sljedeće godine bez osjećaja doma, poklona ispod skromno, ali s ushićenjem

kićene jelke? Zar zaista nikad više tih šest osmjeha i rumenih lica zajedno?

Sjećam se i prijatelja i ljubavi koji su se smijenjivali tokom tih godina.. Hah.. Gdje su sad? Čini

mi se da su rekli da će uvijek biti tu. To uvijek je kratko trajalo.

Da li je Nova godina samo dan, poslije kog se nastavi stara? Ili smo to samo stari mi. Bez petlje

da nešto promijenimo, očekujući da će novi dan donijeti nešto novo, sam od sebe? Shvatila sam

da su promjene jedine konstantne pojave koje se dešavaju svakim udahom i izdahom. Više nisam

tako balava. Ni krhka. Sada sam hrabra. I sada im trčim u susret, a nekada sam se sklanjala sa

puta. Ja sam odlučila:

Više neću postavljati pitanja, na koja odgovore guta tišina, pa ostanem bez njih.

Odlučila sam. Više se nikada neću vraćati prošlosti, ma koliko zagrljaj sa njom nekad bio

potreban, ma koliko mi Ti nekada bio potreban. Oprostite, ali potrebnija sam sama sebi.

Odlučila sam da ću djetinjarijama uvijek prekrivati gorkasti ukus života koji je kao nar naprsao

sazrijevši u trenutku kada je trebalo tek da procvjeta.

Odlučila sam da ne jedem više životinje niti bilo šta životinjskog porijekla. Nije njihov život ništa

manje vrijedan od našeg. To je moja borba za mir, moja borba protiv nasilja.

Odličila sam da volim. Još jače i još više. Kao da nikada nisam bila na drugoj obali ljubavi.

Odličila sam da grlim tužne strance na usamljenim klupama, jer znam kako je biti taj stranac.

Odlučila sam da više i toplije ljubim, dok ne prođe sve što boli, a i kada prođe.

Odlučila sam da više putujem, jer čar odlazaka je u povratku. Povratku domu.

Odlučila sam da vjerom tvrđom od kamena sazdam sebe, onakvu kakvu ja želim, a ne kakvu

neko želi od mene.

Odlučila sam da opraštam. I njemu, i njoj, i njima. Prvenstveno sebi.

Odličila sam da pravim nove greške. U protivnom kako bih znala šta nije u redu?

Odlučila sam da se opijam samo u trenucima koji mi oduzimaju dah.

Odlučila sam da govorim isitinu u svakom trenu svakom u lice. A ako budem lagala, biće to u

zagrljaju onoga kog volim.

Odlučila sam da više gledam izlaske, nego zalaske sunca. Sutoni su pomalo tužni, a ja želim

radost.

Odlučla sam da ću konačno zvati onog druga za kog nikad nemam vremena da popijemo kafu.

Odličila sam da više idem u pozorište.

Odlučila sam da čitam više knjiga.

Odlučila sam da više učim.

Odlučila sam da više stvaram.

Odlučila sam da mi kosa bude duža.

Odlučila sam da ću se čvrsto držati za svaki trenutak, koliko god prolazan bio.

Odlučila sam da proživim sve što samo iz sebe navire iz mene.

Toliko dugujem sebi.

Jednostavno, odlučila sam da živim.

U susret nečem novom

Kada slova zauzmu mesto rečima, snažnija sam od tebe. Snažnija sam od sebe. U mislima, mašti, snovima... na papiru. Iskrena sam. Lakše je. Znajući da nikada nećeš videti niti čuti šta imam da ti kažem. Šta osećam. Neke ljubavi je bolje ostaviti nedovršene. Tužno je to što slova, umesto dela, sada imaju glavnu reč. Ali, dragi moj, ne čekam te više. Previše sam vremena dala prošlosti. Na sadašnjost sam zaboravila. Otupela sam. Moram da se trgnem. Moram da živim i razmišljam o budućnosti. Da sanjarim. Bez tebe. Zato su ovo poslednji redovi koje ti pišem. I veruj mi, svaki pokret olovkom, svaka linija od mastila, svako urezano slovo na ovom papiru, neizmerno boli. Puštam tebe. Puštam sebe. Ni reči, ni dela, ni slova, ni suze, ni poljupci ne mogu više da nas spasu. Sve na šta smo nekada računali - osmesi, dodiri, uzdasi, vino, noć, kajanje.. ne mogu nam više pomoći. Stali smo. Tapkamo u mestu čekajući nešto. Šta? Bolje vreme? Osećanja da se vrate? Nekog novog? Nekog starog? Strast? Ljubav? Nadu? Možda. Ja više ne želim da čekam. Odlazim prvom zorom u susret boljem vremenu. U susret poljupcima, osmesima, zagrljajima, uzdasima, rečima, nepromišljenim delima. U susret nekom drugom. Zbogom ljubavi.