Oni su rekli: O iluzijama (drugi deo)

Vaga

Nisi verovao u horoskop, niti u slične gluposti, kako si ih zvao
Zato smo se svakog ponedeljka ujutru raspravljali zbog iste stvari.
Govorio si kako ne razumeš kako mogu kvariti ukus jutarnje kafe čitajući te besmislice, koje pišu neki očajnici u trci s lovom
Naravno, onda bi usledio govor o tome kako jedina stvar u koju veruješ u vezi horoskopa jeste to da sam ja vaga
To naravno nema veze s tim što sam rođena dvanaestog oktobra, već zato što ja jesam vaga.
Da, ja sam vaga sama po sebi,
Vaga sam po onome što me čini onakvom kakva jesam
Vaga sam jer vagam oko toga da li ćemo ići u bioskop ili gledati film kod kuće
Vaga sam jer vagam koji ćemo film gledati

''Kao da je to bitno'', vičeš.
''Ti vagaš i s osećanjima'', kažeš mi,
''Vidiš da su i ona stalno u nedoumici,
Ne znaš da li bi želela da sam s tobom ili da konačno odem,
Odluči se''

Kažeš, gledajući me u oči s iščekivanjem
Onda kada ti ne odgovorim ili samo odmahnem glavom, opsuješ sebi u bradu, zgrabiš slušalice i odjuriš mrmljajući
Tako si prošlog ponedeljka za sobom ostavio prljave otiske patika na stepeništu i prosipanu kafu u sudoperi, a ja sam konačno sela da ti pišem pismo bez adrese u kome ti konačno priznajem da više ne vagam.
Osećanja prema tebi u mom srcu odavno su prevagnula, ali ne ona zanesena od pre godinu dana.
Već ova nova
Odlučna u nameri da tvorca čežnje zauvek oteraju iz mog života.
"Zbogom, moja iluzijo" pišem ti na kraju, jer je to ono što ti jesi
Ono što na kraju ostaje od nas dvoje
Iluzija
Jedna velika iluzija mene i tebe i naših spojenih prstiju i izrečenih reči...
Ti si lav u horoskopu, jel si znao to?
Kažu da lavovi i vage ne idu zajedno.
Ispalo je da je to istina...

Maja Bogdanović

Zarobljenost

Voda je ustajala i hladna. Upija boju vremena i zarobljava svojom tišinom. Svetlost napada tamu, a glasovi teže slobodi. Krv postaje gusta i užarena. Crvena krv postaje samo boja u tvojim očima. U početku teška, njena toplota grči pogled, budi strah, a misli vrište. Zarobljen si i ne sećas se kako je zarobljenost nastala. Ti guraš, lupaš, ispuštaš glasove, oslobodi me, moliš... Uzaludno moliš! Koga? Voda je pronašla svoj prostor, zamaglila te, zarobila. Njena snaga pobeđuje tvoju. Postaješ grčevito hladan, telo predaješ slučaju, ruke zaustavljene hoće. Misli tvoje isparavaju u prostoru iscrtavajući zamagljenu nejasnoću. Postaješ voda, zarobljena voda koja ne teče. Sjedinjuje se sa tvojim telom, prestaje da isparava. 

Voda se ohladila i krv se ohladila. Upijajući tišinu gledaš napušteni prostor koji te guta. Da li su to naši strahovi, da li je glas utihnuo? Rekao si: ,,Straha neće biti''! Voda ti pokriva telo, uzdiže te i ti nisi potonuo. Ostaje prostor u kome je čovek zarobljen. Zarobljen vodom. Ona postaje led kojim te zamrzava, postaje sneg i zatrpava svojom težinom, postaje okean, more, jezero, reka, ona postaje tvoj intimni prostor. Možeš se boriti ili predati. Misliti da je tvoja odluka važna, ali ona je ta koja ti daje poslednju reč. Ona upravlja, gasi sve užarene vatre, ona ti daje prelazak iz jednog sveta u drugi. Mislićeš da se ne bojiš, ali te je strah. Zatvaraš vrata intimnog prostora. Zatvaraš kupatilo. Rekao si: ,,Izdrži, vrati se, čekaj, spreči, odlazi''. Gledaš lik u ogledalu i znaš da si potpun, potpuno sam. Okreneš li se razbijenom ogledalu shvatićeš da tvoje lice više nije potpuno tvoje. Komada se u delove, krivi i deli se na više strana. Osećaš trenutak kad postaješ i jedno i drugo i potpun i i zarobljen komadima. Vrata si zatvorio, tvoj prostor nije tvoj. Voda teče i priroda opet nadjačava tebe. Postaješ odgovor na pitanje koje nisi uspeo da postaviš. Intimni prostor... Da li je urezan u mislima dok hodamo, pričamo, spavamo, volimo, plačemo ili dok se smejemo? Da li nas je zarobio? Osećamo li teskobu, nedostatak vazduha, izolovanost, osećamo li kutiju koja nas sužava, steže, utišava i postaje naša misao? Ti, rekao si: ,,Nema straha, bol neće postojati, ljubav ce trajati'' ! Ti si to rekao! Rekao si i niko te nije čuo... 


Nataša Bojanić

Kada oči progledaju

Ja nikada više neću sjediti i čekati
Na tvoje pozive i poruke
Nikada si više neću dopustiti
Da mi odgovoriš nakon dvanaest sati
Kada već i zaboravim o kojoj temi je bila riječ
Nikada više neću zagristi i pasti
Na dobro znanu priču
Dobro uhodanu ulogu
I uigrane korake
Na izraz tvog lica punog bola
Kada ti saopštavam da izlazim iz kluba
Baš kada si ti ušao u isti
Na tvoje oči smijalice
I osmijeh dječaka
Na ruke koje me vuku sebi
Došli smo do tačke gdje svaka tvoja riječ
U meni izaziva gađenje
I kao da vidim tvoj izraz lica dok tipkaš
Tih dva-tri reda
I ne mogu
Moj svijet iluzija, nadanja, zabluda
Slijepoće, tapkanja u prazno
Se srušio kao kula od karata
Toliko dugo sam bila u mraku
Sa povezom na očima
Stid me je i reći koliko
Nikada više neću dopustiti da mi priđes blizu
I probudiš ono tek usnulo
I zataškano
Nikada više nećemo otvoriti priču o nama dvoma
I nikada više se ti nećeš povući
Iako si je sam započeo
Čisto da si dan skratiš
Provjeriš koliko te u meni ima
I kreneš dalje
U svijet bez mene ponovo
Do možda nekog boljeg vremena
Do možda neke bolje verzije tebe
Koji zapravo zna šta želi i traži
Previše očekujem od čovjeka od dvadeset i pet i kusur godina
Ja neću više stajati na tom mjestu
I čekati taj dan
Skidam okove proslošti
Sa njima i koža spada
I sve sam svjesnija šta ne želim
Tebe takvoga
Pred svijetom i pred tobom
U meni te nema više
A između moja četiri zida
Vječno ostaješ
Jedan djelić mene
Nasilno otrgnut iz naručja
Kada si najviše trebao
Uvijek najviše trebaš
Neka se zna da sam ti po prvi put rekla „ne“
Bravo, ženo
Sad ga u miru otplači
Na hladnim kuhinjskim pločicama
Mala Vidra



Postojimo ti i ja, u stvarnosti odvojeni

Kažu – nada poslednja umire. Meni se čini da ona uvek vodi na pogrešan put. Vodi ka onom istom ponoru – razočarenju, besu, strahu, snovima, mašti, iluzijama. Iluzije – lažne kao i posao mađioničara, trikovi na privid stvarni. Pustila sam i ignorisala sve znakove realnosti, vođena iluzijom i zanesena tvojim idejama da možemo da istrajemo. Da možemo da prevarimo stvarnost. Strpljivo si čekao da mi se uvučeš pod kožu, da se naviknem na tebe. A onda si otišao. Bez reči, pogleda, poljupca. Za samo minut sam ostala praznog srca. Sama. Dugo mi je trebalo da amaterski zašijem sve popucale šavove. Prestala sam da razmišljam o tebi, prestala sam da plačem, prestala sam da ti izgovaram ime. Iako mi je bilo na početku svake reči. Ubedila sam sebe da sam te preživela, al´ je sudbina došla po svoje. Spojila nas jedne pijane noći i vratila stara sećanja, zakopana negde duboko ispod površine. Pokidala svaki konac. Igra se sa nama, znajući našu istrajnost i tvrdoglavost u igri zvanoj ljubav. Posle toga nije bilo povratka. Sada nema nazad. Ne mogu da te izbacim iz srca, uporno odbijaš da odeš. Realnost se smeje gorko, previše ponosno ako se ja pitam, i dolazi po svoje svaki put kada vidim svoj odraz u ogledalu. Pogledam se i okrenem glavu. Prokleta istina, prokleta iluzija i prokleta priznanja. „Nas“ nema, „mi“ ne postojimo. Postojimo samo TI i JA. U stvarnosti odvojeni. Zato si mi ti, dragi moj, kao iluzija, kao trik – sladak, savršen, potreban ne bi li pobegla od okrutne stvarnosti; ne želim te, ali se očajnički tebe držim. I dođeš kada te najmanje očekujem. Iako te željno čekam i radujem ti se. Nekad si mi toliko potreban da samo zatvorim oči i skoro te osetim pored sebe. Živim onako kako najbolje umem. Ostaje samo sećanje i vreme za moje snove. Sa tobom živim u snovima. I to mi je omiljeni deo dana. Neću prestati da bežim od realnosti. Ko zna - možda joj nekad i pobegnem? Nada poslednja umire. 
J.B.

3. dan

Dao sam sebe drugima. Onako kako se to zapravo samo može i uraditi. Dao se zarad ljubavi. Dao se
kao nešto što daješ da simbolizuješ vezu s nekim. Poklonio se, prodao se, i nema me više. Ne
postojim. Kao celina sam izbrisan pojam. Nešto što nikad nije ni postojalo. Zavarao sam sebe da to
može tako, ubedio sam sebe da ću biti voljen, da ću značiti. Deo mene je s nekim voljenim... S nekom voljenom uvek otišao negde meni daleko. Ne fizički. Duhovno. Kada te ta osoba više ne poseduje i kada ti nju više ne poseduješ. Vapaj za prihvatanjem, ostati u limbu neostvarenih želja, u konstantnom kovitlanju za dodirom. Ostali smo nedodirnuti. Ali, možeš li dodirnuti nešto što ne postoji?

Sklon sam melanholiji. Ne mogu ne biti. Tuga je za tužne ljude sreća. A ovako duboko biti
tužan, duboko osećati... Samo je prokletstvo. Ono koje voliš. Porok koji ne boli, ali u isto vreme
nanosi one najgore povrede. Senka svoje senke. Sada mi je samo mašta ostala realna. Ostalo mi je
samo da sam sebe volim i poštujem. Ali kako voleti sebe ako se stalno potcenjujem, kako sebi
verovati, ako sam sposoban i sam sebe da slažem? Druge je lako slagati, ako nisi čovek od integriteta. Nemoj im pokazati sujetu, unesi toplinu u svoju laž, i uneo si vatru zmaju u čeljust. Ali, kad sebe počneš lagati, tu je došao kraj. Upadaš u ciklus beskrajnih senki, začarani krug neistine, a šta je onda u stvari istina a šta ne? Šta je iluzija a šta ne? Ništa više nije stvarno, i sve gubi svoj značaj. Kada duši i očima jedno više nije isto i kad se izgubi veza između to dvoje, onda se gubi smisao života. Da li postojim da bih postojao, ili da bih živeo? Život je samo... Jedna iluzija.

Zarobljeni biser

Žena iz flaše
Jedne večeri, tužan sjedoh da pijem, ispraznih flašu, pa htjedoh da je razbijem. Kad uzeh flašu, jer pića vise nema, u praznoj flasi, vidjeh stoji žena. Da l' to dobro vide oči moje, il' sam ja pijan od pića i tuge svoje? Protrljah oči i vidim sad čisto, naga žena u flaši stoji isto. Ko je, kako je i kuda je došla, pa je u flašu moju, ona prošla? Šta sa njom ja sad da radim, kako iz flaše da je izvadim? Može li žena ostati nepovrijeđena, ako se razbije, sad flaša njena? Pitanja moja sve više me muče, pa mi srce sve jače, i jače tuče. Žena iz flaše, gleda me milo, pa se na me smije, e to je ludilo. A ja srećan i opčinjen sav, slutim moju novu ljubav. Da li je to san, ili je java, ili je to moja ljubav prava? Skinuh čep, i odvrnuh flašu, za nagu ženu, i ljubav našu. Kad tamo u flaši, nikoga nema, sve je iluzija moja i snoviđenja.
Gordana Stojkov

*Zabranjeno je kopiranje bez navođenja autora.

insp.


2 коментара: