Ogledala
Svaki pokret
Prati ritam
Ljubav
Sjaj u očima
Živim u sobi bez prozora
Poznajem svaki tamni kutak
Svaki moj pokret
Prati ritam
Uživam u igri
Volim svoje telo
Volim tvoj dodir
Volim ovu sobu
I nikada se neću probuditi
Bore na mom licu
Mesečevi su krateri
U svakoj suzi vidim tvoj lik
Ti spavaš na plafonu
Spokojno i mirno
Kao dete
Dugo te gledam
Iza mene je horizont
I daleki sjaj
Beskrajan i večan kao uspomena
Ti spavaš
Ja plešem
Moji pokreti
Prate ritam
A onda mi glava postane teška
I misli se nagomilaju
A srce je slabo i popusti
Pa se staklo razbije po sobi
Sjaj se približi naglo
A ja ne umem bez tame da igram
Pokreti mi postanu trapavi
A svetlost se prelama
I soba je sve manja
To me guši
A srce je slabo
Pogledam iza
Tražim horizont
Ali vidim samo prošlost
Vidim drage ljude koji su nestali davno
I onaj sjaj, onu uspomenu
Koja obasjava svaki krater na mom licu
Soba je promenila dimenziju
Staklo je svuda okolo
Ja plešem bosa
Pokušavam da uhvatim ritam
Da uhvatim spas
Ali pokreti su trapavi
Opet sam na korak daleko od savršenstva
Opet sam na dodir daleko od tebe
Stopala mi krvare
Bol
Strah
Ljubav
Odsjaj menja oblike
Pogledam u plafon
Tebe više nema
Jelisaveta Antonijević
Iluzija
Kako je biti mrtav u Kotoru?
Pita me nekad
A ne znam ko me pita
I ne znam kakav jebeni odgovor da dam
Pa pričam o životu
O onome kada sam bila u utrobi
O onome kad su me babice šljapkale po guzici kako bih zaplakala
A meni se nije plakalo ni tada
Niti mi se plače sada
Pričam o šamarima i o poljupcima
Lutkama koje iz ove perspektive djeluju morbidno
I onome kada sam povraćala posle doručka, ručka i večere
Što jeste bilo morbidno
I o mnogo morbidnijem posle toga
Pa se vratim na život i sve gluposti zbog kojih sam bila srećna
A nekad me je sramota zbog čega sam bila srećna
Sitnih znakova pažnje
Poljubaca
Gubljenja na tuđim grudima na kojima se nikada nisam probudila
Suza
Krhkosti
Kratkih haljina
Dobre kose
Nježnosti
Padova
Uspona
Jeftinog vina
Loše poezije
Nepročitanih knjiga
Mada je, da se ne lažemo, bilo i onih stvari na koje sam ponosna
Ali to su obično bili mirisi
Strukture
Obrisi
Koji nisu uključivali mene u potpunosti
Ako sam ja onih 60kg mesa i kostiju koje sam tako očajno htjela da zadržim
Miris šume
Bakinih medenjaka
Bakinih prstiju
Bakinih plavih očiju koje nisam naslijedila
Cimeta
Kafe
Par dobrih pjesama
Par romana
Stvarnih dodira
Par puta kada se nisam kurvala, dajući dušu za trenutke obeznanjenosti
Par puta kada sam izašla da pokisnem
Sama
Par putovanja
Par snijegova
Par prijatelja
Par otkucaja tuđeg srca na mom dlanu
Par zarona
Par okeana
Par puta kada se nisam plašila da budem ono zbog čega su se toliko trudili da zaplačem
I zbog čega sam popila toliko vina
I zbog čega sam toliko putovala
I pisala
Zbog čega sam htjela da rodim dijete
Da odjebem one koji su mene rodili
Da tražim ljubav...
Bilo je, dragi, svega
I hrabrosti
I ludosti
Zabluda
Zagrljaja
Dobrih cigareta
Snova
I nečega što je zaličalo na ljubav
Dobre hrane
Ljubavnika
Godina
Ali, dobro je biti u Kotoru
Znam i ko me pita
I jeste - mili.
Biti mrtav u Kotoru...
Jer uvijek sam bila mrtva
Nisam zaplakala 1. januara, '81.
Nisam se probudila
Sve je bila iluzija
Onakva kakvu može izmisliti samo neko ko je uvijek i jedino htio biti živ
I posle rođenja...
Iluzije i mi
Živjela sam u iluziji stvorenoj od tuđih ubjeđenja. Uvjerili su me u to da sam ja ta koja uvijek odlazi, ona koja nikada ne ostaje. Ne zato što sam jaka žena, naprotiv - iz straha. Straha od ljubavi, tačnije cijene koja dolazi uz nju, a koju svako plaća: razočaranje, bol, i na kraju - praznina.
Onda, dok sam posmatrala Toranj, a gorka tekućina kafe me razbuđivala klizeći niz grlo, stvarno sam se probudila nakon toliko vremena i shvatila da nisam ja ta koja prva odlazi. Ja sam samo znala kada da odem. Znala sam da osjetim kada me ne žele, kada sam suvišna. Zato su mi fizički uvijek prvi vidjeli leđa, ne shvatajući da ih zapravo ne okrećem, da golim srcem stojim ispred njih, dok bi oni svoje srce mnogo ranije okrenuli od mene. I tako godina po godina, prijatelj po prijatelj, ljubav po ljubav, rastajali smo se, ogorčeni na mene, tako vješto stvarajući mi osjećaj krivice, sigurni u to da sam ja to koja ponosno odlazi ostavljajuću ništavilo za sobom. A zapravo, za sobom sam na svakom koraku ostavljala dijelove sebe kao putokaz kako da me nađu ako me požele. Vratila bih se, jer nikada nisam otišla. Ja sam zapravo ona koja je ostavljena.
'Hah, gdje je ona ljubav u koju sam se smjela zakleti pred samim bogovima?' - pitam se dok oduzimam sebe od tebe i sabiram sebe sa sobom, dok presabiram odlaske, dolaske, dok oživljavam rastanke, koristim bol i bježeći od praznine gazim po beznađu, a Toranj širokom trakom plave svijetlosti obasjava jedno od mjesta naše ljubavi. Misli se roje, rađaju jedna iz druge, prepliću, upliću me u sjećanja i stvaraju iluziju da smo imali nešto..nešto što se moglo nazvati- ljubav. Zašto i dalje svijetli tu, kada je ljubav već odavno prekirla tama? Da li novim ljubavnicima nekad spomene nas i još koliko njih prije nas? Da li nekada poželi da auto pozajmljeno od sestre, parkiramo ispred njega? Pod tananom svjetlošću tornja, nazirala bi se naša polugola, od poljubaca užarena tijela, dok slušamo muziku, koja polako, takt po takt otkriva nas nama. Iz auta posmatrali bi grad. Noću je izgledao kao livada puna svitaca. Sanjali smo da ćemo jednog dana, tako sa nekog brda posmatrati Barselonu, ili sa praznim džepovima i punim rezervoarom juriti niz neku pustinju u raspalom kamionetu. Ti bi vozio, ja bih mijenjala brzine. Na glavi bi nosio slamnati šešir i travčicu u ustima umjesto čačkalice. Ljubili bismo se dok bismo krali metre beskrajnim autoputevima. Poljupce bi prekidao naš pas koji bi potom zadovoljno mahao repom. Sanjali smo da vodimo ljubav na nekoj dalekoj livadi kojoj je nebo krov. Ja bih ti čitala Antića, Jesenjina, Miljkovića. Uživali bismo u njihovoj peoziji, nesvjesni da smo mi najljepša poezija. Jednog jutra otišli bismo da trčimo, i prvi put me ne bi nazvao ''babom'' jer bih uspjela da istrčim puni krug, čak te i prestigla! Sanjali smo još o tome kako ćemo sa svakim svitanjem slaviti našu ljubav za koju ćemo živjeti i umirati.
To su bili naši snovi. Ja sam sanjala još o škripi daski pod mojim nogama, dok publika prati svaki moj korak, ja se opijam na sceni i znam da sam divna. Ti si želio da budeš advokat, cijenjen po tome što ne nosi uglancanu, već izlizanu aktovku i što nijedan protivnik nema dovoljno jak argumnet da te pobije. Odjednom, svi snovi, sve pjesme, sva mejsta naše ljubavi, pa i Toranj, stali su u jednu tačku. Crnu tačku na kraju romana. Ta tačka zove se kraj. Aplauze, suze, smijeh, divljenje publike, dala sam za nas, za iluziju da sam voljena, željeći da zvuk aplauza zamijeni zvuk paljenja motora raspalog kamioneta, a ti nisi imao hrabrosti da kreneš sa mnom te prokleto davne, decembarske noći.
Možda sada oboje gledamo taj Toranj sa različitih mjesta i mislimo o istom? A možda si sada sa nekom mršavijom i ljepšom djevojkom od mene, u autu pozajmljenom od sestre baš ispred tog Tornja, sa isitim pjesmama, a drugačijim snovima? A ja, ja gledam taj Toranj i poslije kraja sanjam naše snove. I sanjaću ih dok me ima. Jednim okom za sebe, drugim za tebe, jer vidiš - nisam ja ta koja odlazi. I neobično sam srećna zbog toga.
Mili moj
Mrzim njegov dodir, jer to nisi ti. Mrzim njegov miris , jer nije tvoj. Mrzim taj pogled, osmeh, zagrljaj. Mrzim njegovo „volim te“ koje ne znači ništa. Mrzim sebe kad sam sa njim, jer to nisam ja. Ko zna gde sam uopšte, lutam, hodam hodnicima mašte, putujem sa tobom. Preživljavam dane i noći. Lupam recke i odbrojavam mesece kada ću te videti. Možda tada prestanem da mrzim njega, sebe, sve ljude, ma čitav svet. Možda se tada nasmejem ponovo. Možda tada ove duše prodane što se raduju što nas nema, ponovo potonu na dno. Možda nas ponovo zamrze u paru, pozavide nam na nečemu čega više nema a trajalo je kratko, nekada, sad već davno. Željna sam upiranja prstom, okretanja glavom i odmahivanja. Željna sam da ljudima damo povoda da misle i pričaju o nama. Neka nas kunu. Neka nam žele zlo. Ali, Mili moj… šta ja imam sad od propalih želja, snova i moje fantazije? Šta ja imam od tebe, od sebe, od nas ? Sve što mi ostaje su pusta nadanja, mnogo reči koje sada tako malo znače i mnogo mržnje koja mi ne dozvoljava da krenem dalje.
San
Ti i ja smo stvarni ljudi, u stvarnom svetu. Nismo delovi mašte onog drugog. Ja sam svoj sopstveni graditelj, moj karakter je moja sudbina. Svi smo mi slobodni, kompletno slobodni. Svako od nas može da uradi šta želi. I to je mnogo više od onoga o čemu se usuđujemo da maštamo. Ali svakog puta kada želiš da se tvoj glas čuje, on postaje samo šapat. Ti si drugačiji kada shvatiš da postoje retki ljudi koji čuju šapat, kao i ti njihov, onda znaš da nisi sam. Puno je ljudi oko tebe, ali ti to ne osećaš. Boli te svaki osvrt u kome vidiš u kakvom nemoralnom društvu živiš. Boli pomisao na to da ne možeš da budeš svoj, da moraš staviti masku i uklopiti se u predstavu koja se igra trenutno. Ta predstava se zove “život’’, i u njoj igraju veoma iskusni glumci. Ali, moram na sav glas da kažem – to je velika laž! Život nije gluma, nije predstava. Život je ono kada se ujutru sunce iznova smeši, kada ptice šetaju po plavetnilu, jedna drugu planina grli, mi živimo u bratstvu, pričamo, smejemo se. A onda na rubu tog sna, stoji novi dan, kada opet moraš staviti masku. I opet ideš među ljude koji su sastavili samo svoj svet, i vidiš da je ovo još jedna borba u nizu, još jedno preživljavanje. Vidiš, ovo je apokalipsa razuma, brzo se širi, napada kao virus. Plašim se da ne postaneš kao oni, da se ne zaraziš, i boriću se, zagrljajima ću te odvući, pogledom čuvati, šapatom voditi... Da se sakupe svi ljudi ovog sveta, ne bi nadglasili moj šapat!
Iluzija, moje drugo Ti
Ti i ja smo samo tek iluzija, misao ili želja. Mi postojimo u svetu u kome nikog drugog nema. To su momenti ukradenog daha, drhtaja i podeljenog sna, ili samo iluzija zvana ti i ja. Sve što imamo neće deo pesme postati, a možda bi baš lepo se svelo u priču za laku noć ili uspavanku još nerođenoj devojčici. Ali tebe nemam, i ti nemaš mene, a večno se u tom svetu čežnji imamo.. Jedno drugo stižemo za korak, za tajnu, za san. Vreme sa tobom su godine, ali čini mi se samo momenti. Momenti koji negde duboko u meni postoje, koje smo ukrali od sveta za nas dvoje. Iluzija si od prvog dana, možda samo moja sakrivena mana... Ali najdraže je sve ono što smo poželeli, a do čijeg ostvarenja nismo dospeli. I zato zapleši ovaj tango, sa mnom, u svetu koji ne postoji, gde ne postoji vreme, poljubi me jako, smelo, ukradi i tu nežnost za tebe i mene. A jednog dana pravdaću te i sebi i Bogu kako umem i znam, reći ću: Bio mi je svašta! A možda samo tek mašta...
Kako je biti mrtav u Kotoru?
Pita me nekad
A ne znam ko me pita
I ne znam kakav jebeni odgovor da dam
Pa pričam o životu
O onome kada sam bila u utrobi
O onome kad su me babice šljapkale po guzici kako bih zaplakala
A meni se nije plakalo ni tada
Niti mi se plače sada
Pričam o šamarima i o poljupcima
Lutkama koje iz ove perspektive djeluju morbidno
I onome kada sam povraćala posle doručka, ručka i večere
Što jeste bilo morbidno
I o mnogo morbidnijem posle toga
Pa se vratim na život i sve gluposti zbog kojih sam bila srećna
A nekad me je sramota zbog čega sam bila srećna
Sitnih znakova pažnje
Poljubaca
Gubljenja na tuđim grudima na kojima se nikada nisam probudila
Suza
Krhkosti
Kratkih haljina
Dobre kose
Nježnosti
Padova
Uspona
Jeftinog vina
Loše poezije
Nepročitanih knjiga
Mada je, da se ne lažemo, bilo i onih stvari na koje sam ponosna
Ali to su obično bili mirisi
Strukture
Obrisi
Koji nisu uključivali mene u potpunosti
Ako sam ja onih 60kg mesa i kostiju koje sam tako očajno htjela da zadržim
Miris šume
Bakinih medenjaka
Bakinih prstiju
Bakinih plavih očiju koje nisam naslijedila
Cimeta
Kafe
Par dobrih pjesama
Par romana
Stvarnih dodira
Par puta kada se nisam kurvala, dajući dušu za trenutke obeznanjenosti
Par puta kada sam izašla da pokisnem
Sama
Par putovanja
Par snijegova
Par prijatelja
Par otkucaja tuđeg srca na mom dlanu
Par zarona
Par okeana
Par puta kada se nisam plašila da budem ono zbog čega su se toliko trudili da zaplačem
I zbog čega sam popila toliko vina
I zbog čega sam toliko putovala
I pisala
Zbog čega sam htjela da rodim dijete
Da odjebem one koji su mene rodili
Da tražim ljubav...
Bilo je, dragi, svega
I hrabrosti
I ludosti
Zabluda
Zagrljaja
Dobrih cigareta
Snova
I nečega što je zaličalo na ljubav
Dobre hrane
Ljubavnika
Godina
Ali, dobro je biti u Kotoru
Znam i ko me pita
I jeste - mili.
Biti mrtav u Kotoru...
Jer uvijek sam bila mrtva
Nisam zaplakala 1. januara, '81.
Nisam se probudila
Sve je bila iluzija
Onakva kakvu može izmisliti samo neko ko je uvijek i jedino htio biti živ
I posle rođenja...
Iluzija
Mi smo se pronašli negde između početka i kraja koji traje. Jer, s tobom se ne započinje. Osobito Posle ljubavi, Mome Kapora. Koenove ploče, hotelske sobe bez broja, bombonjere na staklenom stočiću i poruke u dnu džepa crnog kaputa. Košulje boje cimeta i svog onog Crnog Vina. Traženja i lutanja. Jer, tako treba. Nalik sonetu. Njenoj tišini, ćutanju. I onog dela u kojem zaplešeš tango s crvenom ružom u skrivenom džepu sakoa. Na kiši. Uz pratnju cinober cipelica. Azrine, Gracije. U beskonačnosti zagrljaja. Svih onih poljubaca Gabriele Mistral.Tajnih pogleda. Zabranjenih koraka. Izgubljenih reči. Godina. Iskrivljenih putokaza. Iluzija. Čekanja. Zastajkivanja. Na ulici, metrou, železničkoj stanici (pozdrava). Na svim onim mestima, kratkih uzdaha. Večnosti odraza. Naših opsena. Toplih postelja prolivenim ostacima zakasnelih odgovora. Mirisa, vlasi opijenih noćnim zracima. Uzdisaja. Bajki. Idila. Vatri, koja stvara severna ledena mora. Pejzažima, zamagljenog prozorskog okna. Otiscima prstiju, koji samo odabrani, prepoznaju. Mi smo se pronašli negde između…
Mi smo se pronašli negde između početka i kraja koji traje. Jer, s tobom se ne započinje. Osobito Posle ljubavi, Mome Kapora. Koenove ploče, hotelske sobe bez broja, bombonjere na staklenom stočiću i poruke u dnu džepa crnog kaputa. Košulje boje cimeta i svog onog Crnog Vina. Traženja i lutanja. Jer, tako treba. Nalik sonetu. Njenoj tišini, ćutanju. I onog dela u kojem zaplešeš tango s crvenom ružom u skrivenom džepu sakoa. Na kiši. Uz pratnju cinober cipelica. Azrine, Gracije. U beskonačnosti zagrljaja. Svih onih poljubaca Gabriele Mistral.Tajnih pogleda. Zabranjenih koraka. Izgubljenih reči. Godina. Iskrivljenih putokaza. Iluzija. Čekanja. Zastajkivanja. Na ulici, metrou, železničkoj stanici (pozdrava). Na svim onim mestima, kratkih uzdaha. Večnosti odraza. Naših opsena. Toplih postelja prolivenim ostacima zakasnelih odgovora. Mirisa, vlasi opijenih noćnim zracima. Uzdisaja. Bajki. Idila. Vatri, koja stvara severna ledena mora. Pejzažima, zamagljenog prozorskog okna. Otiscima prstiju, koji samo odabrani, prepoznaju. Mi smo se pronašli negde između…
Helena Himel
Iluzije i mi
Živjela sam u iluziji stvorenoj od tuđih ubjeđenja. Uvjerili su me u to da sam ja ta koja uvijek odlazi, ona koja nikada ne ostaje. Ne zato što sam jaka žena, naprotiv - iz straha. Straha od ljubavi, tačnije cijene koja dolazi uz nju, a koju svako plaća: razočaranje, bol, i na kraju - praznina.
Onda, dok sam posmatrala Toranj, a gorka tekućina kafe me razbuđivala klizeći niz grlo, stvarno sam se probudila nakon toliko vremena i shvatila da nisam ja ta koja prva odlazi. Ja sam samo znala kada da odem. Znala sam da osjetim kada me ne žele, kada sam suvišna. Zato su mi fizički uvijek prvi vidjeli leđa, ne shvatajući da ih zapravo ne okrećem, da golim srcem stojim ispred njih, dok bi oni svoje srce mnogo ranije okrenuli od mene. I tako godina po godina, prijatelj po prijatelj, ljubav po ljubav, rastajali smo se, ogorčeni na mene, tako vješto stvarajući mi osjećaj krivice, sigurni u to da sam ja to koja ponosno odlazi ostavljajuću ništavilo za sobom. A zapravo, za sobom sam na svakom koraku ostavljala dijelove sebe kao putokaz kako da me nađu ako me požele. Vratila bih se, jer nikada nisam otišla. Ja sam zapravo ona koja je ostavljena.
'Hah, gdje je ona ljubav u koju sam se smjela zakleti pred samim bogovima?' - pitam se dok oduzimam sebe od tebe i sabiram sebe sa sobom, dok presabiram odlaske, dolaske, dok oživljavam rastanke, koristim bol i bježeći od praznine gazim po beznađu, a Toranj širokom trakom plave svijetlosti obasjava jedno od mjesta naše ljubavi. Misli se roje, rađaju jedna iz druge, prepliću, upliću me u sjećanja i stvaraju iluziju da smo imali nešto..nešto što se moglo nazvati- ljubav. Zašto i dalje svijetli tu, kada je ljubav već odavno prekirla tama? Da li novim ljubavnicima nekad spomene nas i još koliko njih prije nas? Da li nekada poželi da auto pozajmljeno od sestre, parkiramo ispred njega? Pod tananom svjetlošću tornja, nazirala bi se naša polugola, od poljubaca užarena tijela, dok slušamo muziku, koja polako, takt po takt otkriva nas nama. Iz auta posmatrali bi grad. Noću je izgledao kao livada puna svitaca. Sanjali smo da ćemo jednog dana, tako sa nekog brda posmatrati Barselonu, ili sa praznim džepovima i punim rezervoarom juriti niz neku pustinju u raspalom kamionetu. Ti bi vozio, ja bih mijenjala brzine. Na glavi bi nosio slamnati šešir i travčicu u ustima umjesto čačkalice. Ljubili bismo se dok bismo krali metre beskrajnim autoputevima. Poljupce bi prekidao naš pas koji bi potom zadovoljno mahao repom. Sanjali smo da vodimo ljubav na nekoj dalekoj livadi kojoj je nebo krov. Ja bih ti čitala Antića, Jesenjina, Miljkovića. Uživali bismo u njihovoj peoziji, nesvjesni da smo mi najljepša poezija. Jednog jutra otišli bismo da trčimo, i prvi put me ne bi nazvao ''babom'' jer bih uspjela da istrčim puni krug, čak te i prestigla! Sanjali smo još o tome kako ćemo sa svakim svitanjem slaviti našu ljubav za koju ćemo živjeti i umirati.
To su bili naši snovi. Ja sam sanjala još o škripi daski pod mojim nogama, dok publika prati svaki moj korak, ja se opijam na sceni i znam da sam divna. Ti si želio da budeš advokat, cijenjen po tome što ne nosi uglancanu, već izlizanu aktovku i što nijedan protivnik nema dovoljno jak argumnet da te pobije. Odjednom, svi snovi, sve pjesme, sva mejsta naše ljubavi, pa i Toranj, stali su u jednu tačku. Crnu tačku na kraju romana. Ta tačka zove se kraj. Aplauze, suze, smijeh, divljenje publike, dala sam za nas, za iluziju da sam voljena, željeći da zvuk aplauza zamijeni zvuk paljenja motora raspalog kamioneta, a ti nisi imao hrabrosti da kreneš sa mnom te prokleto davne, decembarske noći.
Možda sada oboje gledamo taj Toranj sa različitih mjesta i mislimo o istom? A možda si sada sa nekom mršavijom i ljepšom djevojkom od mene, u autu pozajmljenom od sestre baš ispred tog Tornja, sa isitim pjesmama, a drugačijim snovima? A ja, ja gledam taj Toranj i poslije kraja sanjam naše snove. I sanjaću ih dok me ima. Jednim okom za sebe, drugim za tebe, jer vidiš - nisam ja ta koja odlazi. I neobično sam srećna zbog toga.
Lejla Kašić
Mili moj
Mrzim njegov dodir, jer to nisi ti. Mrzim njegov miris , jer nije tvoj. Mrzim taj pogled, osmeh, zagrljaj. Mrzim njegovo „volim te“ koje ne znači ništa. Mrzim sebe kad sam sa njim, jer to nisam ja. Ko zna gde sam uopšte, lutam, hodam hodnicima mašte, putujem sa tobom. Preživljavam dane i noći. Lupam recke i odbrojavam mesece kada ću te videti. Možda tada prestanem da mrzim njega, sebe, sve ljude, ma čitav svet. Možda se tada nasmejem ponovo. Možda tada ove duše prodane što se raduju što nas nema, ponovo potonu na dno. Možda nas ponovo zamrze u paru, pozavide nam na nečemu čega više nema a trajalo je kratko, nekada, sad već davno. Željna sam upiranja prstom, okretanja glavom i odmahivanja. Željna sam da ljudima damo povoda da misle i pričaju o nama. Neka nas kunu. Neka nam žele zlo. Ali, Mili moj… šta ja imam sad od propalih želja, snova i moje fantazije? Šta ja imam od tebe, od sebe, od nas ? Sve što mi ostaje su pusta nadanja, mnogo reči koje sada tako malo znače i mnogo mržnje koja mi ne dozvoljava da krenem dalje.
Tu Alma
San
Ti i ja smo stvarni ljudi, u stvarnom svetu. Nismo delovi mašte onog drugog. Ja sam svoj sopstveni graditelj, moj karakter je moja sudbina. Svi smo mi slobodni, kompletno slobodni. Svako od nas može da uradi šta želi. I to je mnogo više od onoga o čemu se usuđujemo da maštamo. Ali svakog puta kada želiš da se tvoj glas čuje, on postaje samo šapat. Ti si drugačiji kada shvatiš da postoje retki ljudi koji čuju šapat, kao i ti njihov, onda znaš da nisi sam. Puno je ljudi oko tebe, ali ti to ne osećaš. Boli te svaki osvrt u kome vidiš u kakvom nemoralnom društvu živiš. Boli pomisao na to da ne možeš da budeš svoj, da moraš staviti masku i uklopiti se u predstavu koja se igra trenutno. Ta predstava se zove “život’’, i u njoj igraju veoma iskusni glumci. Ali, moram na sav glas da kažem – to je velika laž! Život nije gluma, nije predstava. Život je ono kada se ujutru sunce iznova smeši, kada ptice šetaju po plavetnilu, jedna drugu planina grli, mi živimo u bratstvu, pričamo, smejemo se. A onda na rubu tog sna, stoji novi dan, kada opet moraš staviti masku. I opet ideš među ljude koji su sastavili samo svoj svet, i vidiš da je ovo još jedna borba u nizu, još jedno preživljavanje. Vidiš, ovo je apokalipsa razuma, brzo se širi, napada kao virus. Plašim se da ne postaneš kao oni, da se ne zaraziš, i boriću se, zagrljajima ću te odvući, pogledom čuvati, šapatom voditi... Da se sakupe svi ljudi ovog sveta, ne bi nadglasili moj šapat!
Katarina Ljubić
Iluzija, moje drugo Ti
Ti i ja smo samo tek iluzija, misao ili želja. Mi postojimo u svetu u kome nikog drugog nema. To su momenti ukradenog daha, drhtaja i podeljenog sna, ili samo iluzija zvana ti i ja. Sve što imamo neće deo pesme postati, a možda bi baš lepo se svelo u priču za laku noć ili uspavanku još nerođenoj devojčici. Ali tebe nemam, i ti nemaš mene, a večno se u tom svetu čežnji imamo.. Jedno drugo stižemo za korak, za tajnu, za san. Vreme sa tobom su godine, ali čini mi se samo momenti. Momenti koji negde duboko u meni postoje, koje smo ukrali od sveta za nas dvoje. Iluzija si od prvog dana, možda samo moja sakrivena mana... Ali najdraže je sve ono što smo poželeli, a do čijeg ostvarenja nismo dospeli. I zato zapleši ovaj tango, sa mnom, u svetu koji ne postoji, gde ne postoji vreme, poljubi me jako, smelo, ukradi i tu nežnost za tebe i mene. A jednog dana pravdaću te i sebi i Bogu kako umem i znam, reći ću: Bio mi je svašta! A možda samo tek mašta...
Jelena Stojković
*Zabranjeno kopiranje bez navođenja autora!
insp.
Нема коментара:
Постави коментар