Živela je sama. Odavno. Samo su mačke uvek bile uz nju. U njenoj kući nikada niko nije ni
boravio ni prespavao - ni prijateljica, a kamoli voljeni muškarac. Nije nikada bila ni zaljubljena.
Takva su joj osećanja bila potpuno strana. Ono što bi u mladosti ponekad osetila bila bi ili
prijatnost, ili dopadanje, simpatija, prijateljstvo. Ljubav nije doživela. Osim prema svojim
mačkama koje su se jedna za drugom smenjivale. Kako bi jednu ožalila, donosila bi drugu. Uvek
samo ženku, bele boje. Ono što joj je zapravo bilo najvažnije u životu bile su njene slike. One su
bile njena strast. Boje koje je mešala bile su zamena za sve. Jedna za smeh. Jedna za suze. Jedna
za bes. Jedna za melanholiju…
Počelo je davno. Onog dana kada ju je napustio otac. Jednostavno ga više nije bilo kada se vratila iz škole. Čekala ga je nedeljama. Približavala se prozoru kad god bi se čuli koraci ispred kuće. Uvek je bilo uzalud. Nijedni nisu bili njegovi. Slušalicu telefona, crvene boje, podizala bi posle prvog zvona. Zadihana, jer bi uvek dotrčala kao luda. Zacakljenih očiju. Očev glas postajao je sećanje. Jednog dana je naprosto prestala da ga čeka. Onda kada je bacila sve njegove fotografije i donela odluku da nikada ne bude ostavljena, da se nikada ne zaljubi, da nikada ne zavoli. Da ne bude uplakana godinama. Kao njena majka. Eto tako je odlučila. Desetogodišnja devojčica je, bez anestezije, povlačila duboke rezove na svom srcu.
Majka joj je umrla jedne subote. Istog dana kada je prodata njena prva slika. Majčin portret u haljini zelene boje. Mesecima je očajnički pokušavala da je otkupi. Svoju neprežaljenu sliku, ogromnu tugu i bol pretočila je u svoja najlepša platna. Jedino dobro proizašlo iz svega. Sve sami portreti žena. Nekih žena. Različitih, ali uvek sa ponekim detaljem majčinog lica. Tajni kôd koji je samo ona znala. Poruka koju je mogao pročitati možda samo još njen otac.
Počelo je onoga jutra kada joj je nestala mačka koja se ovoga puta nije vratila. Danima ju je očekivala. Opet to užasno osećanje koje je mrzela. Bez trunke kajanja se zato ozarila kada je na pragu jednog dana zatekla crnog mačora. Predivno stvorenje koje je kročilo u kuću. Kao u transu, vlažeći osušene boje na paleti, sva srećna do jutra je slikala bez svesti. Akt. Prvi put posle Akademije. Zaprepašćeno se se suočila sa muškim telom koje nikada nije dodirnula. Sunčevi zraci su otkrivali svaki puteni detalj. Kročila je u tu svetlost, polako sa sebe skidajući svaki komadić odeće. Pred njim. Dva akta su stajala - jedan naspram drugog.
Muška tela su se mesecima smenjivala na njenom slikarskom postolju. Stara je držala pod ključem. Iza vrata, braon boje. Da joj negde ne odu i da sa novima bude sama. Sve ženske portrete je prodala. Ovoga puta njena je kuća bila puna muškaraca. Onih koje je sama stvorila - samo za sebe. Koje niko nikada nije video. Zatočenike njenih skrivenih strasti. Uzbuđenja koje je još uvek sebi odgonetala. Osećanja da je ušla u topao krevet koji je muškarac za nju zagrejao. Uvek jedan isti, kose crne boje. Kao ugalj. Malo duže, zalizane unazad i očiju plavih kao letnje, podnevno nebo. Bez oblaka. Sa svake slike bi prodirale u njene, opijajući je dok su klizile niz njeno telo, polako je ogoljavajući do transa.
Kuća je bila u haosu. Kutije, prazna ambalaža od hrane, konzerve od svega i svačega, isceđene tube... Razbacano na sve strane. Život je sada imao drugačiji smisao i dugo nije imala nikakvu nameru da ga bilo čemu ma i na trenutak podredi. U jednom trenutku ipak više nije mogla. Morala je da stvari dovede u red. Taman kada je sve ponovo bilo na svom mestu, mačor je skočio na policu sa knjigama koje su se rasule po podu, i iznenada nestao kao što se i prvi put pojavio - bez traga. Umorna već, klečeći usred krša, iz Sartrovog „Zida” povukla je ćošak nazubljenog starog fotografskog papira. Iz knjige koja je uvek stajala kraj majčinog uzglavlja polako se pojavila požutela poleđina slike sa datumom njenog rođenja i rečima „Najsrećniji čovek na svetu koji je upravo saznao da je postao otac”. Okrenula ju je. Gledala dvadesetak sekundi ne uzimajući vazduh, sve do dubokog udisaja i krika koji do tada, niko, nikada, ispustio nije. Gužvajući čoveka crne kose. Kao ugalj. Zalizane unazad. Malo duže. Očiju plavih. Kao nebo, leti, u podne. Bez oblaka.
Počelo je davno. Onog dana kada ju je napustio otac. Jednostavno ga više nije bilo kada se vratila iz škole. Čekala ga je nedeljama. Približavala se prozoru kad god bi se čuli koraci ispred kuće. Uvek je bilo uzalud. Nijedni nisu bili njegovi. Slušalicu telefona, crvene boje, podizala bi posle prvog zvona. Zadihana, jer bi uvek dotrčala kao luda. Zacakljenih očiju. Očev glas postajao je sećanje. Jednog dana je naprosto prestala da ga čeka. Onda kada je bacila sve njegove fotografije i donela odluku da nikada ne bude ostavljena, da se nikada ne zaljubi, da nikada ne zavoli. Da ne bude uplakana godinama. Kao njena majka. Eto tako je odlučila. Desetogodišnja devojčica je, bez anestezije, povlačila duboke rezove na svom srcu.
Majka joj je umrla jedne subote. Istog dana kada je prodata njena prva slika. Majčin portret u haljini zelene boje. Mesecima je očajnički pokušavala da je otkupi. Svoju neprežaljenu sliku, ogromnu tugu i bol pretočila je u svoja najlepša platna. Jedino dobro proizašlo iz svega. Sve sami portreti žena. Nekih žena. Različitih, ali uvek sa ponekim detaljem majčinog lica. Tajni kôd koji je samo ona znala. Poruka koju je mogao pročitati možda samo još njen otac.
Počelo je onoga jutra kada joj je nestala mačka koja se ovoga puta nije vratila. Danima ju je očekivala. Opet to užasno osećanje koje je mrzela. Bez trunke kajanja se zato ozarila kada je na pragu jednog dana zatekla crnog mačora. Predivno stvorenje koje je kročilo u kuću. Kao u transu, vlažeći osušene boje na paleti, sva srećna do jutra je slikala bez svesti. Akt. Prvi put posle Akademije. Zaprepašćeno se se suočila sa muškim telom koje nikada nije dodirnula. Sunčevi zraci su otkrivali svaki puteni detalj. Kročila je u tu svetlost, polako sa sebe skidajući svaki komadić odeće. Pred njim. Dva akta su stajala - jedan naspram drugog.
Muška tela su se mesecima smenjivala na njenom slikarskom postolju. Stara je držala pod ključem. Iza vrata, braon boje. Da joj negde ne odu i da sa novima bude sama. Sve ženske portrete je prodala. Ovoga puta njena je kuća bila puna muškaraca. Onih koje je sama stvorila - samo za sebe. Koje niko nikada nije video. Zatočenike njenih skrivenih strasti. Uzbuđenja koje je još uvek sebi odgonetala. Osećanja da je ušla u topao krevet koji je muškarac za nju zagrejao. Uvek jedan isti, kose crne boje. Kao ugalj. Malo duže, zalizane unazad i očiju plavih kao letnje, podnevno nebo. Bez oblaka. Sa svake slike bi prodirale u njene, opijajući je dok su klizile niz njeno telo, polako je ogoljavajući do transa.
Kuća je bila u haosu. Kutije, prazna ambalaža od hrane, konzerve od svega i svačega, isceđene tube... Razbacano na sve strane. Život je sada imao drugačiji smisao i dugo nije imala nikakvu nameru da ga bilo čemu ma i na trenutak podredi. U jednom trenutku ipak više nije mogla. Morala je da stvari dovede u red. Taman kada je sve ponovo bilo na svom mestu, mačor je skočio na policu sa knjigama koje su se rasule po podu, i iznenada nestao kao što se i prvi put pojavio - bez traga. Umorna već, klečeći usred krša, iz Sartrovog „Zida” povukla je ćošak nazubljenog starog fotografskog papira. Iz knjige koja je uvek stajala kraj majčinog uzglavlja polako se pojavila požutela poleđina slike sa datumom njenog rođenja i rečima „Najsrećniji čovek na svetu koji je upravo saznao da je postao otac”. Okrenula ju je. Gledala dvadesetak sekundi ne uzimajući vazduh, sve do dubokog udisaja i krika koji do tada, niko, nikada, ispustio nije. Gužvajući čoveka crne kose. Kao ugalj. Zalizane unazad. Malo duže. Očiju plavih. Kao nebo, leti, u podne. Bez oblaka.
Goran Stojičić
Нема коментара:
Постави коментар