Bekstvo

Mnogo smo strani ti i ja jedno drugome,
Ponekad
U večerima kad vapiš za nečim što ni sam ne poznaješ.
Nazvala sam ga bekstvo
To nešto
Nešto o čemu nikada ne pričamo naglas
Kao da je to neki naš prećutni sporazum
A ipak toliko se ima reći o njemu
a ni pola se ne sme...
Znaš, najstrašnije je to što je moje bekstvo toliko drugačije od tvog
Mogu ja da razumem i tu tvoju želju da ćutiš
da slušaš stare hitove u četiri zida
da nekako postaneš izmoren,
izmučen od sveta
od tih impulsa ljudi,
čak i mene ponekad.
Samo bih stvarno volela da to tvoje bekstvo budem malo ja.
Da ne moram stalno da strepim,
da se bojim da će ti ono pravo bekstvo postati neophodno.
Volela bih da ne sanjam košmare o praznom stanu, slomljenim kasetama i koferima na pragu
Tišini.
Da se tu jednu stvar, eto ti naučiš od mene.
Da umeš da kada zatvoriš vrata sobe strgneš sa sebe slojeve drugih,
da se zaželiš mene onako istinski
da onda kada bežiš, ideš ka meni...
Hajde, nauči se više
ne umem više da glumim
Budimo malo glumci pred drugima, kao što su oni pred nama.
Budimo u gradu pomalo srećni,
nek nam oči sjaje od vina i sreće a usne zabole od smeha.
A onda kada smo samo ti i ja
ispovedaj se o svemu
Slobodno.
Drži me za ruku
I evo i tvog i mog bekstva.

Do Berlina i malo više
Uvijek kada bih je pitao koliko me voli rekla bi do Berlina i malo više. Sanjali smo zajedno panorame u sumrak i žute metroe u rano zimsko jutro. Željela je stan sa ukrašenim kaminom, prozorom na zapadu i ogromnom policom za sve njene knjige. U mene je urezala snove o dalekim krevetima, tuđim galerijama, pozorištima i bioskopima. Snove o slobodnim vikendima u pidžamama daleko od ovog uspavanog grada propalog pločnika. Snove o tome kako je čekam u kafiću na obali neke tuđe rijeke dok pijem najbolje pivo na svijetu. Pričala je o tome kao dijete, da sam i sam poželio isto. A tada bi mi, kad bih joj u očima uhvatio da je neuhvatljiva baš kao vjetar, sinula misao: "Bože, ona je sanjalica" Zašto se ja uvijek zaljubim u sanjalicu? Rekao bih: "Ćuti, znaš li da su taj grad dijelili ogromnim zidom toliko godina? Ja ne dozvoljavam da nas ikad rastave istok i zapad, željeznice, aerodromi i ti tvoji koferi puni snova." Ćutala bi, i nakrivila usne u lijevu stranu kao da je oduvjek i zauvjek znala, da kada to uradi sve joj je oprošteno. A znao sam. Da je vjetar. Da će bez mene otići. Da ću zamrzjeti sve Berlinske ulice i parkove, Brandenburšku kapiju i panorame u sumrak. Da ću zamrzjeti daleki kafić i rijeku i sebe, koji pijem najbolje pivo na svijetu čekajući nekog ko neće doći. Da najviše zamrzjeću one daleke krevete, slobodne vikende, galerije glupa pozorišta i da više neću ići u bioskop. Uvijek kada bih je pitao koliko me voli lagala bi, do Berlina i malo više.

Daleko

Hoću da odem negde daleko.
Negde gde nema ovih lica.
Negde gde nema ovih granica.
Hoću da plovim pučinama na nekom čamčiću i uživam u vetru dok mi pravi divlje frizure.
Hoću da odletim visoko u oblake, da idem u visine sve dok kuće ne postanu male, šarene tačkice.
Hoću da sanjam, a da nijedan san nije nemoguće ostvariti.
Hoću da odem negde baš, baš daleko.
Hoću da nemam sav ovaj krš oko sebe. To ni nije krš... više je pustinja...
Hoću da sa mnom ode neko sa kim ću da hvatam mesec i sklapam fugure od zvezda. Da taj neko bude moja zvezda, ustvari.
Da zajedno smišljamo nove reci i otkrivamo novi svet. Da ga bojimo svojim notama i popunimo smehom.
Hoću da budem divlja. Baš onoliko koliko to jesam unutra. U svom malom svetu.
Hoću da porušim sva četiri zida koja sam oko sebe izgradila. Hoću da živim. Da dišem...
Hoću da odem negde daleko.
I neka posle kažu da sam kukavica.
Da nisam mogla.
Da nisam umela.
Ni da stanem, ni ostanem.
Da sam bila ništa drugo, već jedan običan vetropir.
Neka kažu da sam bežala.
Neka kažu da nisam bila sposobna da ostanem.
Ali oni, oni nikada neće razumeti.
Neće umeti.
Neće moći.
Neće jer...
Jer ni ruža nije razumela princa kada je otišao.
Jer ni Karenjina nije dobila titulu baš najmoralnije zene.
Jer je i Sizif proglašen za ludaka što je pobegao u ritam svakodnevice.
Jer, ni ne moraju.
Oni nikada neće razumeti.
Da je bekstvo, ponekad, najbolji spas.

Možda nikada više

I možda je zaista bila i vrlo je moguće da više nikada neće, možda tada toga nije bila svesna,

niti je on svestan sada, u ovom trenutku, u trenutku pre ovog, ili nekog narednog tmurnog ili

vedrog jutra - da se ona ne vraća.

Bilo je ludo, bilo je luđe od nezamislivog ludila. Dosegli su nebo, opipali zvezde. Bili su na

mesecu.Tako se otrglo kontroli da je bila na korak od umiranja. Bio je spreman da je spasi.

Normalno je da se ona guši, normalno je što mu diše za vratom, moli, preklinje pogledom, jeca i

traži još. Sasvim je u redu što je on ne ispušta iz ruku, grabi je i steže.

Šteta...

Od razbuknute vatre i plamena strasti uvek ostaje pepeo i dim. Izgorelo je sve. Sivilo uništava

nade, čežnju i želju za ponovno oživljavanje. Ona želi da utihne sve poput vatre, da vetar

rastera pepeo, da se dim rasprši po čitavom svemiru, da nestane sve i on sa njom u tom

stanu na kraju grada, i ona bez njega negde daleko, dalje od najdaljeg mogućeg sećanja na

sve lepo i ono manje lepo.

On i dalje nije svestan ovog trenutka, ili možda nekog novog sutra, da je ona jednog trenutka,

juče ili koji dan ranije - odlučila da se više ne vraća.

Žene o muškarcima

Znaš, nisi ni ti sigurna šta te je uništilo. Da li je to činjenica da ste nakon svega postali stranci ili pitanje da li ste to od početka i bili? Možda je i činjenica da on sada ima neku drugu. Ili je možda voli... Zapravo, što se sad ljutiš? Hoće, on će reći tebi da si najljepša, da si posebna, jedinstvena... I pazi stvarno – bićeš u njegovim očima takva sve do trenutka dok te ne bude imao. A nakon toga, stapaš se sa sivilom, sa svakom koju je imao prije tebe i koju će imati poslije tebe. Nakon toga, dok navlačiš odjeću, u nekoj hotelskoj sobi ili javnom WC-u , shvataš da ti zapravo nisi toliko posebna i nezamjenjiva. Svaka može da mu priušti užitak. I svaka može biti ti. U stvari, tebe boli što on tebi neće ni tražiti zamjenu. Zapitaš li se koliko si spremna da istrpiš poniženja i koliko niskih udaraca, zarad neke ljubavi? I to kakve? I ti ćutiš, daješ se... Nećeš da griješiš dušu, jer i ti uživaš. Pa zaboga, zajedno ste. A nakon svega toga.. on zapali cigaretu, dok ti opet na sebe navlačiš krpice. I dok on vuče tako, dim po dim, tebe muči pitanje da li si mu se dopala, da li mu se dopalo ono što je vidio, dotakao, osjetio . U stvari ne znaš, da si prva žena koju je on ikada imao i posjedovao. Da si prva žena koja mu je dozvolila da bude muškarac. Pazi, prva jesi, a posljednja nisi sigurno. I prosipa on tebi priče da nije kao ostali, a ti upijaš sve i jednu riječ. I pričate vi, dugo, pričate zapravo o svemu, ali nakon svega, završite u krevetu. Vidiš, zaista te voli... Ne smeta tebi takva ljubav, jer je ti uporno poričeš. Smatraš da te ne posmatra samo na taj način. Čekao je baš takvu. Možda on nije bio muško, pa nijednu drugu nije mogao odvući u krevet. Pa si se pojavila ti, željna pažnje i ljubavi, u bilo kom obliku. Sama si kriva. Naravno, trpiš ti. Sve je to samo u tvojoj glavi. Inače, on je najbolji čovjek kojeg si ikada upoznala. I zaista, on te nikada neće ostaviti, jer ima viši cilj od toga. I naravno, sve ono što je očigledno, ti nikako da vidiš. Zaglavila si u pogrešnom vremenu. Sada je najveći problem što je on otišao i on može da ima neku drugu. Ti ne možeš da se daješ. Još uvijek se sjećaš vaših trenutaka i svaki detalj je neizbrisivo urezan u tebi. Svaki dodir je urezan na tvojoj koži. Misliš, svaki je on. I bojiš se da ćeš svakog drugog dozivati njegovim imenom. Pa, znaš - to ti je, valjda, ljubav.

Bekstvo

A dođe trenutak kada ti ništa nije jasno, i kad jednostavno nisi sav svoj. Dođe trenutak taj kada samo želiš da pobegneš od svega. Negde daleko. Negde gde misli nemaju domet. Želiš samo da sedneš, osetiš se udobno, i zastaneš, zapališ cigaretu, osetiš dim kako se razlaže po tvojim plućima. I želiš da ti prija. Želiš da te nema nigde drugde, samo tu, tu gde je dim svuda oko tebe, tu gde od dima ne možeš da razmišljaš. Želiš da se predaš. Da se predaš samom sebi i da budeš samo svoj. Želiš da duboko udahneš, i da se stabilizuješ. Ali ne ide, nešto uvek fali. Želiš da vičeš, urlaš, lomiš, cepaš... Ali se suzdravaš, nalaziš način da prigušiš ta osećanja. Privremeno. Povremeno. Možda pokušavaš da pobegneš iz svoje kože, ali ti priroda ne dozvoljava. Mislis da grešiš u svemu, misliš da je sve tvoja krivica. Ne znaš kako da zaustaviš agoniju. Ludiš. Lupkaš prstima, vidno nervozno, a u sebi se kida svaki mogući nerv. Nemaš gde. Osećaš da ti stopala nisu na zemlji, kao da lebdiš i nemaš moći nad svojim kretanjem. Da. To je osećanje koje ubija, to je osećanje koje tera da ti se utroba uzburka i napravi lavinu. To je osećanje kada čovek nije svestan života. Kada čovek nije siguran da više želi da postoji. To je osećanje kada ti je svejedno gde ćeš da se nalaziš u sledećem trenutku. Osećanje kada shvatiš da nemaš nekoga ko želi da te spase. Okružen si ljudima, ali među njima niko ne obraća pažnju na tebe, kao da te ne vide. Možeš biti krvav, uplakan, lud... Nikome nije bitno. I onda jednostano se osetiš nebitnim... I samom sebi. Pogledaš u nebo, i predaš se, predaš svoj život.