Nećemo se videti više
Nije mi žao.
Ne razmišljam o tebi.
Nisi mi potreban.
Bezbroj laži,
Naučenih napamet,
Dobro uvežbanih ispred ogledala.
Dok se u meni ceo svet ruši,
Naučila sam
Da ne spustim glavu,
Da mi glas ne zadrhti,
Da me neposlušna suza ne izda.
Naučila sam
Da poverujem u svoje laži.
Ne bih li se spasila
Od neprospavanih noći,
Od mamurnih jutra,
Od postupaka vrednih kajanja.
Poslednji put stojim pred tobom,
Poslednji put držim ovaj monolog.
Zar sam te tako lako ubedila?
Zar si mi tako brzo poverovao?
Nećemo se videti više
Bila je najveća laž,
U nju nisam mogla da poverujem.
Jer te viđam svaki put kada zatvorim oči.
J.B.
Praskozorje
Kroz san
U noći
Čeznem za svitanjem
I za onim plavetnilom tad
Kad senke nestaju
I kad svaki lednik okeana oseća jutro
Izgubila sam ti lik negde u mislima
Nataložila se nekakva prašina
I umire svaka pomisao da te se setim
Hladno je
Tvoje ruke još su na mom telu
Čini mi se da će tako zauvek ostati
Kao nekakva skulptura
Od belog mermera
Sa lepo izvajanim tvojim šakama
Dugih prstiju
I otisaka na mom telu
Bila sam u galeriji
Dopala mi se jedna slika
Na njoj smo ti i ja
Kao dva godišnja doba koje se nikada neće sresti
Jesi li ikad plovio do zapadnih obala Afrike?
Tamo je sve ples i tradicija
Ljudi se žrtvuju da bi bili srećni
Ne mogu da te se setim
Ostale su samo tvoje maske
Na zidu moje tragedije
Mogla bih da napravim ples od svega toga
Izvodili bismo naš ritual
Nalik na skulpturu od belog mermera
Bolujem od daljine
I od nepoznatih šumskih predela
Ostavljenih daleko od svega
Da žive i vaskrsavaju svaku dušu koja ih pronađe
Naš krug se ne zatvara
Mi smo kao okean
Savršeno beskonačni
Proći će dosta vremena
Dok ponovo ne počnem da plešem
Možda se tada setim tvog lika
U svitanje
Kada sam ti rekla da ne volim plavetnilo
Da prezirem svaki kutak tvog osmeha
I da nikada neću verovati u sreću
A znala sam da sa tom prazninom neću umeti
Da se borim
Ta laž sazidala je izgubljeni drevni grad
Što živi jedino u svitanje.
U noći
Čeznem za svitanjem
I za onim plavetnilom tad
Kad senke nestaju
I kad svaki lednik okeana oseća jutro
Izgubila sam ti lik negde u mislima
Nataložila se nekakva prašina
I umire svaka pomisao da te se setim
Hladno je
Tvoje ruke još su na mom telu
Čini mi se da će tako zauvek ostati
Kao nekakva skulptura
Od belog mermera
Sa lepo izvajanim tvojim šakama
Dugih prstiju
I otisaka na mom telu
Bila sam u galeriji
Dopala mi se jedna slika
Na njoj smo ti i ja
Kao dva godišnja doba koje se nikada neće sresti
Jesi li ikad plovio do zapadnih obala Afrike?
Tamo je sve ples i tradicija
Ljudi se žrtvuju da bi bili srećni
Ne mogu da te se setim
Ostale su samo tvoje maske
Na zidu moje tragedije
Mogla bih da napravim ples od svega toga
Izvodili bismo naš ritual
Nalik na skulpturu od belog mermera
Bolujem od daljine
I od nepoznatih šumskih predela
Ostavljenih daleko od svega
Da žive i vaskrsavaju svaku dušu koja ih pronađe
Naš krug se ne zatvara
Mi smo kao okean
Savršeno beskonačni
Proći će dosta vremena
Dok ponovo ne počnem da plešem
Možda se tada setim tvog lika
U svitanje
Kada sam ti rekla da ne volim plavetnilo
Da prezirem svaki kutak tvog osmeha
I da nikada neću verovati u sreću
A znala sam da sa tom prazninom neću umeti
Da se borim
Ta laž sazidala je izgubljeni drevni grad
Što živi jedino u svitanje.
Jelisaveta Antonijević
Najveća laž koju sam izgovorila
Po ko zna koji put
držim te za ruku
i govorim gluposti
o tome kako predugo traješ
i kako je premalo mene u tome,
kako gubim se dok imam te,
dok mislim da imam te.
Po ko zna koji put
puštaš mi ruku
i govoriš gluposti koje (ne)obožavam
o tome kako ništa nije onako kako se čini
kako možda jesi ovaj momenat, ali ne i onaj sledeći,
kako ne treba da vjerujem ti
jer nisi postojan, ni svoj.
I tako u nedogled.
A ja čujem samo jedno – bolesnu potrebu da pogledaš me u oči,
u neurednu kosu,
u nervozno disanje.
Po ko zna koji put
pališ cigaru mršavim rukama i crnim plućima.
Na radiju islandski bend
tjera da boli me čak i ispod polarne svjetlosti.
Ti to, naravno, apatično otpuhneš dimom
jer ipak te kući čeka tišina, film, knjiga,
a mene fragmentacija ovog dijaloga.
I svakog prethodnog.
Fragmentacija do (bes)smisla.
Oblačiš jaknu jer flaša je prazna,
kažeš da zadnji je put
i da konačno odrastem.
Kažem ''U redu je
i meni je već dosta svega,
želim da budemo samo prijatelji, zaista''
najveća je laž koju mogla sam izgovoriti.
Ali eto,
posle tri godine
tvoja daljina je učinila
da moja laž postane prokleto hladna stvarnost
jednog univerzuma
premalog za sve što htjela sam
sa tvojim rukama.
Greška prirode
Kreirao sam svet naizgled sličan onome u kojem većina živi. Većina se u manjini krije. Naizgled sve je savršeno ovde gde sam. Privid je svuda oko nas. Svi su spremni za novi početak, svakog jutra se probude s pomišlju "Danas je dan za nove početke". Nije li to čuvena rečenica iz filma "Prohujalo s vihorom": "Razmišljaću o tome sutra. Ipak je sutra potpuno novi dan"? Upravo kada to izgovorimo nastaje nada, a u kojoj se krije i mana.
Težimo savršenstvu bez osećaja bola, žaoka života, brzine bez trunke strpljenja, bez osećaja krivice, neumeća da prihvatimo promene, neumeća da prihvatimo njega, nju, neumeća da se vratimo na pravi put. Želeo sam tako jako da ne radim to. Ali bilo je tako užasavajuće zamisliti moj dan bez komande receptora u mozgu da moram probati svakog dana nešto novo. Plašio sam se monotonije. Plašio sam se držanja po strani, a toliko toga mi se nudilo, i to bukvalno na tacni. Želeo sam taj adrenalin! Bio sam ovisan. Bio sam sav stvoren od poroka! Bio sam, bio sam... Šta sam bio?
Ljudski je grešiti, kažu. Dosta mi je tih izraza, izreka, poslovica, naravoučenija. Bio sam i jesam jedna velika farsa! Mislio sam da držim sve pod kontrolom. Prva laž koju sam izrekao sebi. Odgurivao sam potom one koji su mi govorili da moram da smanjim unos toga za čim posežem. Izbegavao sam da čujem istinu, odabirao novu publiku koja će mi tapšati za svaku moju džonglersku tačku. I voleo sam tu novostvorenu pažnju. Voleo sam to što sam biran za zvezdu večeri, lice sa naslovne strane, a ustvari sam bio džoker, dežurna budala, dvorska luda, maskota. Druga laž je bila ta što sam ih nazivao prijateljima.
Ne bih da nabrajam podugačku listu svih laži kojima sam se okruživao, ali bih želeo da napomenem jedinu istinu, a to je da sam se gubio a bio sam uveren da sam se pronalazio. Nisam poznavao granice. I to, upravo to, me je dovelo ovde gde sam. Govorim o komi. Govorim o situaciji u kojoj ne postoje nikakve sumnje da je to bezizlaz, pribežište mog organizma, gde moj život u svakom trenutku visi o koncu, a um biva zarobljen u meni. I tako sam postao kao poštansko sanduče za sve neprispele, a zagubljene pošiljke koje sam odaslao posle obračuna sa samim sobom, sa strahom da će mi dani pre ovoga biti ispunjeni mrakom.
Ne! Nisam ovo zamišljao! Hteo sam sve sada! Hteo sam da se izgubim, da ne dozvolim klasičnu svakodnevicu. Želeo sam konfuziju, bez konkluzije, večnu mladost, i obezbeđivao sam taj svoj eliksir kad god bih za njim moje telo izrazilo potrebu. Ne bih da imenujem ni koje su to sve supstance, a i ponekad bih nadmašio samog sebe. Iskreno, voleo sam da se takmičim sa samim sobom. Trofej je uvek bio moj. Preskočio sam sve prepreke, impresionirao sam sve lovce na talente. I evo me. Ovde. Nesvestan ležim, kao beduin uvijen u čaršave, ne znajući da li iko čeka na razotkrivanje i obelodanjivane istine i davanja odgovora na pitanje "Zašto?".
Ja živim svoj san.
Samo je kiseonik koji udišem istina.
Kreirao sam svet naizgled sličan onome u kojem većina živi. Većina se u manjini krije. Naizgled sve je savršeno ovde gde sam. Privid je svuda oko nas. Svi su spremni za novi početak, svakog jutra se probude s pomišlju "Danas je dan za nove početke". Nije li to čuvena rečenica iz filma "Prohujalo s vihorom": "Razmišljaću o tome sutra. Ipak je sutra potpuno novi dan"? Upravo kada to izgovorimo nastaje nada, a u kojoj se krije i mana.
Težimo savršenstvu bez osećaja bola, žaoka života, brzine bez trunke strpljenja, bez osećaja krivice, neumeća da prihvatimo promene, neumeća da prihvatimo njega, nju, neumeća da se vratimo na pravi put. Želeo sam tako jako da ne radim to. Ali bilo je tako užasavajuće zamisliti moj dan bez komande receptora u mozgu da moram probati svakog dana nešto novo. Plašio sam se monotonije. Plašio sam se držanja po strani, a toliko toga mi se nudilo, i to bukvalno na tacni. Želeo sam taj adrenalin! Bio sam ovisan. Bio sam sav stvoren od poroka! Bio sam, bio sam... Šta sam bio?
Ljudski je grešiti, kažu. Dosta mi je tih izraza, izreka, poslovica, naravoučenija. Bio sam i jesam jedna velika farsa! Mislio sam da držim sve pod kontrolom. Prva laž koju sam izrekao sebi. Odgurivao sam potom one koji su mi govorili da moram da smanjim unos toga za čim posežem. Izbegavao sam da čujem istinu, odabirao novu publiku koja će mi tapšati za svaku moju džonglersku tačku. I voleo sam tu novostvorenu pažnju. Voleo sam to što sam biran za zvezdu večeri, lice sa naslovne strane, a ustvari sam bio džoker, dežurna budala, dvorska luda, maskota. Druga laž je bila ta što sam ih nazivao prijateljima.
Ne bih da nabrajam podugačku listu svih laži kojima sam se okruživao, ali bih želeo da napomenem jedinu istinu, a to je da sam se gubio a bio sam uveren da sam se pronalazio. Nisam poznavao granice. I to, upravo to, me je dovelo ovde gde sam. Govorim o komi. Govorim o situaciji u kojoj ne postoje nikakve sumnje da je to bezizlaz, pribežište mog organizma, gde moj život u svakom trenutku visi o koncu, a um biva zarobljen u meni. I tako sam postao kao poštansko sanduče za sve neprispele, a zagubljene pošiljke koje sam odaslao posle obračuna sa samim sobom, sa strahom da će mi dani pre ovoga biti ispunjeni mrakom.
Ne! Nisam ovo zamišljao! Hteo sam sve sada! Hteo sam da se izgubim, da ne dozvolim klasičnu svakodnevicu. Želeo sam konfuziju, bez konkluzije, večnu mladost, i obezbeđivao sam taj svoj eliksir kad god bih za njim moje telo izrazilo potrebu. Ne bih da imenujem ni koje su to sve supstance, a i ponekad bih nadmašio samog sebe. Iskreno, voleo sam da se takmičim sa samim sobom. Trofej je uvek bio moj. Preskočio sam sve prepreke, impresionirao sam sve lovce na talente. I evo me. Ovde. Nesvestan ležim, kao beduin uvijen u čaršave, ne znajući da li iko čeka na razotkrivanje i obelodanjivane istine i davanja odgovora na pitanje "Zašto?".
Ja živim svoj san.
Samo je kiseonik koji udišem istina.
Viktorija Ćirić
Olovni vojnici
Najveća laž koju sam izgovorila je ostala u mojim
njedrima.
Tiha i sablasna.
Dovoljno daleko da ne obeščasti tvoje čisto srce,
Dovoljno blizu da rastrga moje.
Sa mojih usana se spustila na tvoje i izgubila sam joj
trag.
Pa sam tražila tačke na tvojoj koži gdje bi ona mogla
isplivati,
Bila korak ispred,
Kako bih je zgrabila,
Skrila,
Uništila,
Zaboravila,
Prije nego li je uočiš.
I uvijek sam kasnila.
Kasnila sa istinom.
Pomirenjem.
Razumnim objašnjenjem za ovo ludilo.
Bila sam tvorac njenih klonova.
Jedan po jedan.
Nizala ih.
Zapetljala se u tom lancu.
Gušila se u vlastitim riječima,
Gušila se u tvom pogledu,
U vlastitoj sjenki.
U tebi. Sebi.
Dotakla sam sa njima svaku granicu razuma i besmisla.
Preskočila svaki prag.
Zgriješila pred svim bogovima i nemam čime saprati ovaj
grijeh.
Najveća laž koju sam izgovorila je ostala u mojim
njedrima.
Tiha i sablasna.
Bezazlena i nevina.
Laž od koje niko neće da nastrada
Sem tvorca njenih olovnih zidina.
Sem tvorca njenih olovnih zidina.
Almina Dedić
Laž
Znaš, slagala sam. Onako istinski. Mislim da nikada nisam
veću laž izgovorila. Nikada se nisam stopila ni sa jednom kao sa njom. Koliko
god da je bila moja i istinski samo moja, koliko god da sam je skrivala,
izlazila je da se prošeta dnevno makar jednom. Pa onda dva puta. Onda je rešila
da me posećuje svakog jutra i svakog podneva, a veče nam je odavno bilo
rezervisano za flašu vina i akustičnu muziku. I tako sam je prihvatila kao
druga, a onda smo se toliko zbližile da smo postale prijatelji. I uvukla mi se
pod kožu onako strašno da ne mogu da je izbacim. Mislim da sam počela sve
ostalo da izbacujem, osim nje. Počela je da me obuzima. Da me tera da ispitujem
sebe. Realnost koju sam do tada videla mi je postala strana i čitava
retrospekcija me je navodila na sopstvenu osudu. Moj novi prijatelj me je
posećivao toliko često, da nisam mogla da spavam bez njega, i kada bih spavala,
sanjala bih opet iste snove. Tebe iz sistema je tako teško izbaciti, znaš?
Počela sam da tražim mesto na koje bih mogla da odem i da razgovaram sa svojom
laži, da se suočimo onako istinski. Zašto mi ne dozvoljava da dišem i tera me
da postanem empata. Kompletno me je navela da razmišljam o najvećem distanciranju
od spoljašnjeg sveta, samo da bih mogla da se posvetim nama. Počela sam da joj
pišem, posvećivala sam joj sve više vremena, jer je to ono što je najbolje
radila. Obuzimala me je u tišini i kada nisam imala sa kim da progovorim. I
kada sam imala, ona bi izašla na pozornicu i dobro odglumila svoju ulogu, pa bi
se opet povukla i podsetila me šta ona radi za mene i da treba da joj se
posvetim više. Kao znak zahvalnosti. Ako ona može da glumi za mene, kako ja da
joj ne posvetim sve vreme ovoga sveta koje imam i ne dozvolim joj da glasno
govori kada smo same. „Dobro sam“, kažem. „I dalje sam tu“, odgovara mi.
Aleksandra Vasić
Najveća laž koju sam izgovorila
Prava linija. Beskonačno duga. Možda besmrtna. Bez ijednog
zareza, tačke ili tri. Bez podrhtavanja, precizna i tačna. Ali dosadna. Uvek ista.
Oličenje svejednakosti. Nikada nisam volela monotoniju, a rekla sam da mi je
svejedno. Da ono prošlo, i to buduće nemaju smisla, jer je ovo što osećam
ništavilo. Velika ravnica i bezdušnost koja je godinama unazad čekala trenutak
spokoja između ljubavi i mržnje. Minut balansa koji prerasta u večnost. Ali
ono malo, najčistije, ono dete u meni krenu da me golica. "Znamo se",
reče mi smešeći se i gledajući me u oči. A ja sam baš na njega slaba. Najtanja... I evo predajem se. Uzalud prkos vremenu, meni i nama. Jer baš to malo biće u
domu ove duše zna odgovor na svako moje ili. Na svako dan ili noć, leto ili
zima, crno ili belo, nebo ili zemlja, vino ili voda, ljubav ili mržnja, ti ili neko
drugi, treći, peti. Nema sredine. Nema dvoumljenja. Ako sam ikada krupnije
slagala, bio je to onaj put kada sam rekla da mi je svejedno! Ne bih da
razočaram ovo dete u meni, ovu ljubav, a ni sebe. Čestitam srce, bravo
devojko, raduj se dete! Možda će se ona prava linija, ravnica i ova laž
naljutiti, ali to ovom detetu, ovom srcu nije ni bilo važno. Njima je bila važna
pobeda, važan im je neko kome se pobeda posvećuje. Mali ja dotrča i šapnu mi
"Nije svejedno. Ti voliš." Ne mogu protiv njega, smejem se i klimam
glavom. A pobeda ovog deteta posveta je njemu.
Anđela Iskrenović
Odlazim
Dok nepomično stojimo na vratima tvog stana, pre nego što
odem, a otići moram, izgovaram dobro poznate ''Čujemo se i vidimo uskoro''. Odlazim. Puštam da mi se koraci niz ulicu uklesaju u asfalt, da
ostanu zarobljeni tu i nakon jakih vetrova, prolećnih kiša i oluja. Raspuštam dugu crnu kosu na gola ramena, da sačuvam i
prikrijem dodire. Prstima razdvajam pramenove ne bih li ispravila zamršeno. Grizem usnu da uživam još malo u slatkoći tvojih poljubaca.
Pomalo čudno posmatram semafor. Crveno, žuto, zele... Pretrčavam ulicu, ne
osvrćem se. Odlazim. Oštar bol u grudima. Bodrim sebe ''Nije to nikakav znak! Kontroliši se.'' Nastavljam dalje, odlučujem da ne okrećem tvoj broj,
izgovaram laž naglas: ,,Odlazim’’.
Milena Valjević
Najveća laž koju sam izgovorila
Više ne znam koja je razlika izmedju laži i istine. Da li to kod mene možeš uopšte i primetiti, a da ja naglas to ne kažem. Ne bih rekla... skrivam sebe od drugih, od svetlosti dana. Lagala sam da sam dobro i kad nisam bila; kada sam govorila da sam srećna, a unutar sebe vrištala i plakala; lagala sam i kada sam govorila da nisam znala da otac vara majku, i ta poslednja laž me je uništila, moja leđa su bila premala za tako težak teret. Lagala sam posle njega svaki put kada bi razmenili po koju reč da ga još uvek smatram ocem, a znala sam da ga više nikad neću tako videti. I posle toliko vremena suočavanja s tim problemom i dalje lažem da sam dobro i da me ne zanima više. Ta laž mi ne daje miran san, jer koliko god sebe ubeđivala da je to prošlost, da je on prošlost, nešto mi govori uporno da nije. Moja laž ce ostati samo moja, sve dok dišem i znam da je neko za koga bih život dala izneverio me i ubio moju dušu zauvek!
Više ne znam koja je razlika izmedju laži i istine. Da li to kod mene možeš uopšte i primetiti, a da ja naglas to ne kažem. Ne bih rekla... skrivam sebe od drugih, od svetlosti dana. Lagala sam da sam dobro i kad nisam bila; kada sam govorila da sam srećna, a unutar sebe vrištala i plakala; lagala sam i kada sam govorila da nisam znala da otac vara majku, i ta poslednja laž me je uništila, moja leđa su bila premala za tako težak teret. Lagala sam posle njega svaki put kada bi razmenili po koju reč da ga još uvek smatram ocem, a znala sam da ga više nikad neću tako videti. I posle toliko vremena suočavanja s tim problemom i dalje lažem da sam dobro i da me ne zanima više. Ta laž mi ne daje miran san, jer koliko god sebe ubeđivala da je to prošlost, da je on prošlost, nešto mi govori uporno da nije. Moja laž ce ostati samo moja, sve dok dišem i znam da je neko za koga bih život dala izneverio me i ubio moju dušu zauvek!
Katarina Ljubić
Нема коментара:
Постави коментар