Ne želim tvoju jaknu.
Ne, nije mi hladno.
Ne zanima me gde ideš.
Ne zanima me gde si bio sinoć.
Nije me briga ko je ona,
da li je lepa,
da li je pametna,
da li te voli,
da li je voliš.
Nemoj da me zoveš
jer ne možeš da zaspiš.
Ne zovi me na večere.
Ne donosi mi kafu.
Ne sviraj iz auta kada me vidiš.
Ne smej mi se jer sam tvrdoglava.
Ne kritikuj me jer sam cinična.
Ne želim da dođem kod tebe posle grada.
Ne želim tvoj pokrivač.
Tvoj jastuk mi je neudoban.
Tvoje ćebe je tanko.
Tvoja leđa su mi okrenuta.
Odgurneš me tokom noći.
Ujutru smo disciplinovano distancirani.
Nemoj da istražuješ moje telo.
Skloni svoje šake sa mojih kolena.
Ne kupuj mi ešarpe u Egiptu.
Ne namenjuj mi magnet iz Praga.
Ne zanima me gde si je upoznao.
Ne žali se na nju.
Ne pričaj mi kako je obična.
Ne zanima me
što moraš da je vodiš na večeru.
Ne zanima me što ti je mama našla ženu.
I kažeš – ona ne zna ko je Mika Antić.
Ponavljaš – šminka se satima.
Kupuje mi košulje.
Upoznaje me sa drugaricama.
One satima pričaju o muškarcima.
A ja satima pišem tebi.
I ja glumim.
Ona glumi.
A ja ti sada ponavljam – ne zanima me.
Ne zanimaju me njeni pokloni.
Nemoj mi pričati o tvojoj dragoj.
Svoju buduću šetaš po gradu.
Mene čekaš u stanu.
Ja nisam da me iznajmljuješ.
Po satu.
Po danu.
Po mesecu.
Ja nisam tu da ispunjavam tvoju nostalgiju.
Čekala sam te mesec dana
po povratku iz Londona.
Tamo si je odveo na putovanje.
Ne zanima me što niste vodili ljubav.
Ona ima kosu do pola leđa.
Ona ima izvajane noge.
Ona je tvoja.
Ne prolazi sa njom niz ulicu.
Ne dovodi je u lokal gde pijem kafu.
Ne govori joj o knjigama o kojima sam ti pričala.
Ne puštaj joj filmove koje sam ti donela.
Ne nudi je mojom čokoladom.
Ne nudi je mojom stranom kreveta.
Ne nudi joj moje ćebe.
Ponudi joj svoja leđa.
Ponudi joj svoju gordost.
Ponudi joj svoju ozlojeđenost.
Priznaj joj da si rasut.
Priznaj joj da ti je trofej.
Priznaj joj da sebe smatraš sjajnim ljubavnikom.
Ne pitaj me – kada se viđamo?
Ne pitaj me – kako si?
Ne čekaj me ispred zgrade.
Neću sladoled.
Ne želim da večeram.
Nije mi hladno.
Nije mi toplo.
Nije mi ništa.
Nisi mi ništa.
Ne nudi mi more.
Ne donosi cveće.
Čiju sliku nosiš u džepu?
Čiji miris psuješ kada osetiš?
Čije ime cediš kroz zube?
Čija ramena pipaš u noći?
Čije noge maziš kada se probudiš?
Ti.
Ti!
Ti nisi Banović Strahinja.
Niti si Šon Koneri.
Ne smatraj sebe Lazom Kostićem.
Ja nisam prokleta Jerina.
Nisam tvoje Žozefina.
Ti ne umeš da recituješ.
Nisi umeo da voliš.
Nisi imao pravo da pričaš o borbama.
Tebi su drugi sakovali mač.
Ti si ga samo nosio opasanog o struk.
Ti si bio očev nejaki naslednik.
Tebi su dragu dodelili.
Svoje carstvo si dobio kao već oformljenu teritoriju.
Knjige ti stoje na policama kao deo enterijera.
Smatraš pozorište modnom pistom.
Ljudi ti nisu govorili – ne.
Roditelji ti nisu nikada ništa branili.
Ti si novcem kupovao žene.
Prijatelje.
Smeh.
Noći.
Dane.
Sreću.
Tugu.
Jad.
Napaćenost.
Prosipao si svoje testosterone
po mom životu.
Krojio mi sudbinu.
Svađali smo se dok je ona
na masaži,
aerobiku,
kod frizera,
na manikiru,
pedikiru.
Ne dovodi je na istu predstavu.
Ne upoznaj je sa mnom.
Ne govori mi da mene čekaš.
Pokupi se i odlazi.
Ne zaboravi svoj sadizam da podigneš sa poda.
Svoj ponos si stacionirao previsoko.
Ne pitaj me da li sam ozbiljna.
Ne sanjaj o meni.
Ne pomišljaj me.
Pljuni.
Sahrani.
Zabrani.
Ne brini za moju tugu.
Ne potireš ti moje suze.
Ne izazivaš ti moj osmeh.
Ne brinem ni ja za nju.
Ne brinem za tebe.
Nemoj ni ti.
Ne zanima me zašto šetaš sam niz ulicu.
Neću da ti odgovorim zašto me nema
u istom kafiću.
Nije tvoja stvar zašto ne idem na predstave.
Niti zašto me nema.
Nema me jer tako volim.
Nema me jer si opet sam.
Nema me jer je ona negde.
Nema me jer si ti tu.
Nema me jer je ćebe složeno.
Nema me jer ti ne piješ kafu,
sada se ohladila.
Nema me jer ne znaš koji film da gledaš.
Nema me jer nemaš kome da okreneš leđa.
Nađa Lazarević
Нема коментара:
Постави коментар