Od ''Ljubavi'' do ''Ljubavi''

Od ''Ljubavi'' do ''Ljubavi''

Ništa ne otvara oči kao mrtvi poljupci, ništa ne sagori kao koža pod dodirima. Voleti bez tela. Biti istina, bez imena, prezimena, datuma, grada, planete. Pregaženo srodnim dušama, srce je napokon otkucalo svoj odraz u ogledalu svesti. Gola ljubav, vrišteći bunt pred svetom koji se i dalje grči pod nevidljivom paučinom straha. Pred svetom koji najjasniji pogled ima guleći kolena u zoni komfora. Na škripavim daskama pozornice bivstva, sav u svetlu mikrokosmos, feniks iz reinkarnacija onih koje sam ljubila. Nemaš krvi, Sunce, da od mene sijaš jače. Istopiću svemir do tinte, njime se upisati u vekove. Zalutaj sa mnom, ja ti se dajem na zvezdama. Dozvoli da ti obrišem razum, tu otežalu prašinu već viđenog. Sputaćemo vreme. Amorfna pred slobodom, besmrtni leptir početaka, ja slavim novi život svaki dan. Probuđena.

Nataša Obradović

Spas za sve nas

Sva ta lica koja ličeći jedna na druga gube sopstveni lik, koja svakodnevno vidiš, ali možda ne primijetiš u prolazu, ištu spas od nečega: tužno svršenih ljubavi, prijatelja čija se izdaja rađa svakog dana, nedosanjanih snova, od priznanja i nepriznanja, zvukova i tišina, istina i laži, sumnji, poroka, strahova.. U drugima, u obećavajućim novim ljubavima traže spas od drugih od sebe samih. Od ljubavi do ljubavi često budem ta u kojoj traže spas. Zašto? Ne znam. Čujem jednog kako kaže da nosim u sebi ljubav, vjeru i nadu. Čujem drugog, govori da mirišem na proljeće. Ja osjećam samo ustajali vazduh poslije novembarske kiše. Zaudaram na jesen. Žele da ih ja vratim na put i pomognem im da se ne izgube dok lutaju. Ne znaju da je to mač sa dvije oštrice. Mijenjaću oblik rema propisima njihovih želja. Pohlepno će uživati u meni, ne znajući da se unutar kalupa napravljenog po njihovim propisima malo šta mijenja, tamo je novembar. A ja, pisaću o njima najljepše riječi. Posmatraću ih dok spavaju. Slušaću ih satima. Grliti jako i kuvati jake kafe koje će mirisati na cimet. Praviću im najukusnije palačinke sa mandarinama i suvim grožđem. Gledaću izlaske sunca sa njima i govoriri da se tako rađa i naš život svakog jutra i da zbog toga ne treba odustajati. Vjerovaću im. Vjerovaću u njih. Ta vjera stvoriće njihovu vjeru. Zavoljeće me. Disaće za mene, jer moj je osmjeh probudio njihov. Tamo gdje boli ljubiću najmekše. Iskrvariću njihove rane. Uskoro, sva bol će proći. Praznine će biti popunjene glasnim smijehom i najpotrebnijim zagrljajima. Ubrzo, sve će podsjećati na mene. A to će da boli, jer tada, svuda će biti trag mog odlaska. Nikada ne ostajem, a oni me nikada ne zaustave. Spasiću ih jednog, ali pokloniću im drugi bol. Neka mi oproste, jer od ljubavi do ljubavi, ja ostajem ja, ogoljena i neidealizovana, onakva kakvu se se nikada nisu potrudili da vide. Slobodna, previše svoja da bih bila nečija. Lažljiva i iskrena. Ona koja ne uzima male zalogaje, ona u čijem je životu ne postoji zlatna sredina, ona koja pada od umora trčeći iz jedne u drugu krajnost, ona koja žuri sa jedne na drugu obavezu, ona koja sama ide u pozorište, na koncerte, sama ispija svoje kafe, sama šeta ulicama stranih gradova, sama nosi svoje kofere, sama sebi otvara vrata, samu sebe pusta da prođe prva, sama plaća svoje grijehove dok oreol svjetluca iznad glave. Moji košmari počinju kada otvorim, a njihovi kada zatvore oči. Smijehom vrištim, ali sebičluk im zapuši uši. Neka mi oproste, jer od ljubavi do ljubavi, kao svi oni, kao sva ta lica koja svakodnevno vidiš, a možda ne primijetiš u prolazu, i ja želim da budem spasena. Bar jednom.    

Lejla Kašić

Odmori se malo od ljubavi

Prekidam vezu i tupo piljim u telefon. U sobi je potpuni mrak. Nisam imala snage ni svetlo da upalim kada sam ušla. Bila sam fokusirana samo na to da ti ne ugasiš ono što imamo. Nisam uspela. Osećam kako mi oči gore od suza. Prvi put sam plakala pred muškarcem. Nema veze što je samo preko žice. Prvi put sam se borila da opstane ono što mislim da je ljubav. Nikad ti to nisam rekla, ali verovala sam da ćemo uspeti. Iako ni sama nisam imala jasnu sliku šta bi bio naš uspeh. Pomišljala sam na gašenje svojih želja, ambicija, samo da traje. Možda bih se vremenom ugasila ja. Iscrpljena sam od čekanja na dolazak, od čekanja na poziv. U mojoj glavije taj poziv bio drugačiji. U mojoj glavi se smejemo. U mojoj glavi me zoveš da dođem. U mojoj glavi verujemo da možemo sve. U mojoj glavi me ne ostavljaš dva dana pred Novu godinu. Moja glava je prazna od izduvanih očekivanja. Prekriva me san. Nestaju mi želje. Trideset prvog sam u najgorem društvu – svom. Sebi nepodnošljiva. Ne reagujem ni na šale ljudi koje volim. Ljudi nešto planiraju, pričaju, nešto rade. Ja sam u balonu nezadovoljstva. Čekam poziv u ponoć. Čekam poruku. Dvanaest otkucava kao i svake godine. Kao i svakog dana. U meni otkucava nešto jače, drugačije. U meni zvoni upozorenje: ,,Već si ovo preživela.'' U meni se iz praznine rađa spoznaja da više nisam klinka. Ne zbog godina – zbog naučenog, zbog proživljenog. Shvatam da posle prvog kraha nisam odbacila ljubav. Prepustila sam se tebi. To je već napredak. Nisam ogorčena. Slobodna sam. Mogu da volim iznova, kada mene ne vole. Mogu da prestanem da volim kad shvatim da me ne poštuju ili se ne trude. Ako sam mogla kao klinka, mogu i sad. Mogu da te pamtim po onih nekoliko zajedničkih dana i pet meseci razgovora. Uvek mogu da te pamtim po lepom. Volim što ne znam da se kajem. Mogu da ti priznam što si imao više hrabrosti od mene da prekineš ono što smo oboje znali da ne postoji. Što si osetio da smo previše udaljeni za odricanja. Zbog toga ova ponoć kuca kroz sve moje žile. Tera me da uradim nešto što nisam godinama. Pišem novogodišnje odluke. Sve se svode na jedno – uživaj u sebi. Uživaj, draga, u svom životu. Ne traži ljubav gde god da zakoračiš. Ne zaljubljuj se bez predaha. Odmori se malo. Ne guši ljubav držeći je gladnim rukama. Raširi ruke i, zaista, odmori se malo od ljubavi. Sada znam zašto nisam dugo pisala novogodišnje odluke. Nisam ih osećala. Ove sam živela. Prošle su dve nedelje kako se nisi javio i znam da nećeš skoro. Tada mi se javio On. Dugo ga nije bilo. Nikad o njemu nisam razmišljala ozbiljno. Zbog toga sam i prihvatila njegov poziv na žurku. Htela sam da uživam, da se osećam dobro. Prvi put sam sama otišla u društvo koje nije moje. Tada sam znala da se već osećam dobro, bez obzira na to šta će biti sa njim. Znala sam da ću sa njim biti opuštena. Dugo se znamo. Opustila sam svoje srce. Nisam mu više tražila da proverava da li se iza svakog poljupca krije ljubav. I baš tad me je ščepala. Uhvatila me je ljubav potpuno oslobođenu očekivanja, potpuno zaljubljenu u život. Uhvatila me je u najnežniji zagrljaj koji me prožima više od tri nestvarne godine. 

Dajana Mitrović