Sloboda
Gdje li si? Kriješ li
se u dašku vjetra, ili u prašini koju čuva ona stara knjiga Ive Andrića, koju mi
pokloni prijatelj još prije nekoliko ljeta? Da li se kriješ u Homerovim
stihovima, ili pak u vrpci koju dobi onaj sjajni egoistični Werther od
Charlotte? Ne vidim te.. Vidim samo oči zaključane na životima otključanih
ljudi, vidim samo razbacane prste u složenim stvarima...
Pišući ovo pomislih, možda je sloboda samo mit stvoren ljudskom psihom- no, razmišljajući dublje, ona postoji. Možda je opkoljena željeznim lancima prokletog sujevjerja, možda je izgubljena u ubrzanom životu, možda ima ulogu feniksa, pa u treptaju oka pada u pepeo...
Sloboda je u zraku kojeg udišemo, u toplini ruku stavljenih u džep, u kapima kiše koje tumaraju po uzavrelim cestama. Ona je poput arhaizama, iz dana u dan blijede, kao da nikad nisu ni postojali. Pokušavam razabrati među mislima, shvatiti da li je mit ili surova zakinuta realnost!?
Htjela bih da nekada, pod ruku sa sutonom, prošetam stazom budućnosti, pa da zakoračam u prošlost, smjelo i sramno, da udišem miris svježe pokošene trave.
Htjela bih da poklonim riječi nekome ko je vrijedan njih, pa da uz slad ih ponovo pišem, da trošim tintu koja mi venama teče, a onda da iskrvarim i prolijem se po papiru, ostavivši sebe zvijezdama i mjesečini.
Htjela bih da poklonim riječi nekome ko je vrijedan njih, pa da uz slad ih ponovo pišem, da trošim tintu koja mi venama teče, a onda da iskrvarim i prolijem se po papiru, ostavivši sebe zvijezdama i mjesečini.
Moj mjeseče...
Pomisliš li ponekad na sve dane koji su mogli biti samo tvoji, da ih nisi podijelio samo zato što su ti rekli da moraš? Te dane sam mogla zvati svojim, ali nažalost, podijelila sam ih i nikad neće da budu moji. I sve te zvijezde, čuvala sam ih za druge, čak ispustih svoju da bih imala mjesta za tuđe. Što bi bilo da ju još uvijek čuvam negdje, makar ispod nokta... Htjela bih biti dio neba, pa kad pogledam da se među strancima prepoznam; ipak, previše sam pazila na druge koji nisu niti htjeli biti dio toga, pa sada oni svijetle svjetlošću koju moje oči stvoriše. Zamisli samo kada jednog dana nestaneš, a tvoja zvijezda još više zasja... Tu sam htjela biti slobodna, tu sam htjela da blistam.
Oh, tmurne li mi savjesti! Psuješ li me ponekad dok me gledaš kako umirem da se sa tla podignem, nesvjesna da nikad niti pala nisam: kudiš li me, ili me križaš tintom života koju u skrbništvu duše pazim kao gubitnik?!
Primi moje pokunjeno tijelo koje savijam ispod tebe, moj nebeski druže! Ja sam samo grješnik, koji ne zna kada griješi! Ja sam prosjak, koji pruža ruke pred budućnošću! Ja sam smrtnik, kazni me kartom bez povratka, napuni mi džepove kamenjem... Ja samo tragam za slobodom, uputi me, o mjeseče! Ja sam pjesnik, ja sam pisac, ja sam sve ono što u ogledalu očima stvaram... Primi me, o bijedni živote!
Primi moje pokunjeno tijelo koje savijam ispod tebe, moj nebeski druže! Ja sam samo grješnik, koji ne zna kada griješi! Ja sam prosjak, koji pruža ruke pred budućnošću! Ja sam smrtnik, kazni me kartom bez povratka, napuni mi džepove kamenjem... Ja samo tragam za slobodom, uputi me, o mjeseče! Ja sam pjesnik, ja sam pisac, ja sam sve ono što u ogledalu očima stvaram... Primi me, o bijedni živote!
A gdje je sloboda? Topi se u vodama koje puni moj znoj, sklapa uši nad mojim vriskom, ili pak osluškuje za mojim šapatom bez trunke nade da će me ikad pronaći?
Da li je sloboda prošetati ulicom pod ruku sa voljenom osobom, ili je sloboda poput one piščeve?
Da li je sloboda vrisnuti zadnji pedalj snage, ili pak šutnjom utišati bol?
Da li je sloboda bez straha udisati vazduh, ili možda voljeti nešto što drugi proklinju? Da li je to sloboda, jer takvu slobodu bih da priželjkujem.
Da li je sloboda vrisnuti zadnji pedalj snage, ili pak šutnjom utišati bol?
Da li je sloboda bez straha udisati vazduh, ili možda voljeti nešto što drugi proklinju? Da li je to sloboda, jer takvu slobodu bih da priželjkujem.
Ulični Hodač
Na stubu srama
Živimo u 21. veku
Sada je sloboda mišljenja naizgled dozvoljena
Ženska prava,
Dečija prava,
Prava za nosoroge
I pokrajne
Prava?
Jadni paravan putujućeg pozorišta gluposti
Ni glasove nisu prilagodili ulogama,
Pa čak im se i noge vide
Krvave noge koje smrde na skorelu krv
Krv mog oca,
Tvoje majke,
Njegovog staratelja,
Krv čitave jedne nacije,
Pa čak i vere!
A mi ih i dalje opčinjeno gledamo i živahno im aplaudiramo
I ta ista stvorenja nam rekoše: “Slobodni ste!”
A mi im poverovasmo
Poverovasmo da je sasvim u redu da je jedini zakon koji
vlada
Zapravo zakon moćnijeg,
Odnosno imućnijeg
“Kradi da ne bi bio pokraden
Ćuti da ti ne bi bilo odgovoreno”
A ja želim taj odgovor
Mi im poverovasmo da se Jasenovac zapravo nikad nije ni
dogodio,
Oberučke prihvatismo ono što nam se servira
Čak ni ne pomislivši da zavirimo u šerpu iz koje nam se sipa
Jadna li si, ljudska raso
Jadna li si sa svim tvojim “poglavarima”
Jadne li su sve tvoje kaste ponaosob koje se namnožiše
Pita li se iko od vas da li prava sloboda uistinu postoji?
Imamo li čime da se pitamo ili su nam i to ukrali?
Da li se iko drznuo da se zapita,
Da opsuje našminkane šarlatane,
Da lupi šakom o sto i da vikne: “Neću”?
Hej, nacijo,
Ti se ne buniš protiv vakcina,
Protiv GMO hrane,
Ne bole te gladna dečija usta
Nacijo pogana, tebe ne peku oči od gomile novca tobož
sakrivnog ispod belog mantila
Sloboda je misliti i to govoriti
Pobogu, probudite se, ljudi!
Jeste li vi ljudi?
Batrgajte se!
Negodujte!
Te omče na vašim vratovima nisu ništa jače od vašeg zdravog
razuma
Sve je ovo samo šarenilo za oči,
Parada gadosti i lažnog sjaja
Žmurite i mislite!
I ovom defileu će doći kraj
Neznanče, oseti slobodu kako ti mili kroz prste
Zgrabi je!
Zagrli je!
Obuci !
Oseti je kako pulsira kada hodaš ka Gračanici
Ona je tvoja!
Na tvojoj zemlji!
U tvojim damarima utkana
Ona je tvoj otisak
Sloboda je kada si okružen lavovima
A i dalje, neuzdrhtale vilice
Poput gordog jelena paseš travu sa svoje zemlje
Ti monstrumi ne znaju ćud ove livade
Nisu osetili snagu ovih orkana
Oni misle da me urlikom mogu kontrolisati
Misle da će me se otresti kada mi navuku belu košulju
Ali ja je prihvatam
Ušijte mi je u kožu!
Markirajte me kako bih podlegla ruglu srama
Ali niste svesni da je ona za mene pohvala,
Orden
Ne znate kako bi ste mi još napakostili pa me vezujete za
stub srama
A nemate pojma da se odavde jače čujem
Ja prihvatam osudu propevane gomile
Bando,
Dželati,
I Jevreje ste ubijali
Ali ih nikada niste ubili
A kada mene budete ubili moja ptica iz grudi će se preseliti
u neko drugo srce
Misao mi ne možete ukrasti!
Vlasti,
Mrvi me,
Spaljuj me,
Pravi veću lomaču,
A ja ću da ti se smejem u lice
I još razgovetnije da ti kažem da si ništa!
Vezujte me,
Ali ja sam slobodna!
Sloboda, moje jedino vlasništvo
To mi niko nikada ne može uzeti!
Jedino je mogu predati sama,
Ali to se nikada neće desiti!
Milena Petrović
Sloboda
Sloboda. Reč koja podseća na nežnu, nedostižnu pticu koja se ne da uhvatiti. Ona koja kaže kavezu: “Previše si posesivan”, ne shvatajući da je njemu dodeljena ta uloga bez njegove saglasnosti. Ona, sloboda, liči na drsku, prefinjenu ženu, obučenu u jednoj od kreacija Zahira Murada koja hrabro, pomalo zavidljivo koraca i mami uzdahe. Izaziva želju za posedovanjem, jer bi uz nju svi bili lepši i hrabriji.
Slobodu, isto tako, zahtevaju. Traže je, jure. Otimaju, tamniče i pretvaraju u roba. Idu tako daleko da ni sama sloboda više nije slobodna, jer svaki čovek kida neki njen deo. Ali je ona i poput velikodušne žene, uvek tu, nadohvat ruke, želi udovoljiti. Daje sebe ljudima, koji su je žedni. Koji je dozivaju noćima. Neki kao molbu, neki kao želju, a neki i kao zapovest.
Ona čuje nemoćni jecaj i molbu žene koja leži pretučena u uglu sobe, koja vapi za osobođenjem od svog tamničara. Čuje želju ljute tinejdžerke dok lupa vratima, želeći da ima slobodu za koju misli da joj roditelji uskraćuju. Čuje i zapovest pomalo sebičnog muškarca koji je zahteva uz neprekidno uživanje, bez ikakvih obaveza. Ona ih sve sasluša, ali im daje i slobodu izbora. I katkad dođe.
Svoju slobodu mislila sam da sam našla u jednom osmehu koji je pozdravljao moj. U dve ruke sklopljene oko mene, za koje sam mislila da su mi pružale zaštitu, dok su bile, zapravo, okovi i stega. Mislila sam da je imam u osobi koja me je nežno, čežnjivo gledala, dizala na pijedestal i brinula o meni, u prolazu me dodirivala.. Zapravo me je uljuljkivala, pripremajući na dugotrajni zatvor gde bismo odseli moja ljubav, sloboda i ja. I, da. Moguće je da vam neko uzme i ljubav, i slobodu, baci je i zgazi, okrene vam leđa, načini od vas sopstvenog tamničara.
Sloboda zna biti varljiva ako vam je izbor pogrešan. Ali, u vama se meškolji i sanjivo budi želja. A želja je moćna stvar.
Želja da sahranim svoju ljubav koja je od mene pravila zatvorenika, donela mi je pravu slobodu. A ta divna sloboda, miriše na stare knjige, pesak, nove gradove, čežnje, pokošenu travu; koja ima ukus sreće. Ona me je dovela do prelepih zelenih očiju i upoznala me sa dečakom u telu odraslog čoveka. I znate šta? On me ne čuva, ne pazi, ali me svakog dana zasmejava i tera da zaboravim da bilo šta oko mene postoji. I tako već dve godine.
A šta radi moja sloboda? Ona napokon diše i bezbrižno se igra, kao dete, i zavodljivo pleše tango sa njegovom ljubavlju, leti daleko, daleko od kaveza neiskrenih osoba.
Ivana Jovanović
Kada odem
Kada odem, biće to zato što želim.
Čudno je pomisliti na kraj. Sećam se kako je bilo ranije. Kasno, veoma kasno, kada svi zatvore oči, misli bi mi poludele. Osetila bih mrak na svojoj koži kako me hrapavo miluje. Krevet bi se otvarao poda mnom u bezdan zagušljivog straha. Panično bih palila svetlo, puštala bilo kakvu buku od muzike samo da um postane svestan - živa sam. Zapravo, nisam bila. Životarila sam. Oslobodila sam se tek kada sam udahnula veru i utkala je u svaku svoju ćeliju. Poverovala sam sebi, a ne serviranom životu.
Zbog toga me pažljivo slušaj kada ti govorim. Kada odem, biće to zato što želim. Otići ću voljena. Držaće me za ruku, kao i danas. Neću žaliti ni za čim. Do tada ću već sve ostvariti. Biću uspešna na svakom nivou postojanja. Uspeh će teći kroz mene kao prirodna stvar, kao dah. Pre nego što me uporediš sa današnjim pojmom uspeha, gorim od želje da ti opišem svoj budući uspeh.
Jeste li ikada pomirisali svoju kožu kada ispare sve kupke, pre nego što je zatrpate kremama i parfemima? Meni je taj miris najprijatniji. Njemu je taj miris najopojniji. Prirodno je. Dato mi je samo jedno telo u ovom životu. Nema premišljanja, preseljenja i zbog toga nema žaljenja za nemogućim. Ima upijanja. Ima ugađanja. Da, ugađanja samoj sebi. Najviše ima prihvatanja – najlepših predela, umišljenih mana, fenomenalnih izdanja i plavih podočnjaka. Učim posvećeno, predano da slušam ono što mi priča svojim promenama. Prepoznajem šta mu treba, a čime ga trujem.
Jeste li ikada šetali gradom i samo posmatrali put kojim idete? Bez jedne jedine misli. Probajte ponekad. Zanimljivo je. Dodirivati pogledom boje, oblike, ljude, ispucali asfalt – bez upoređivanja sa sličnim stvarima. Bez etikete ,,sviđa mi se'' ili ,,ne sviđa mi se''. Slušati istovremeno ptice, dečiji glas i zvuk probijenog auspuha. Bez doživljaja ,,prija mi'' ili ,,smeta mi''. Hodati neravnim ulicama i samo osećati svoja stopala. Bez osude onih ,,koji bi trebalo da su odavno zakrpili te rupe''.
Jeste li ikada živeli u sadašnjosti? Najslađa jutarnja kafa se pije na terasi, rano ujutro, možda dok svi još spavaju. Sunce tek polako obasjava sve. Osećaš miris. Osećaš ukus na svom jeziku. Osećaš sebe. To je sve. Ne postoji jučerašnji dan. Ne postoje predstojeće obaveze. Ti i jutro. Nema važnije tišine od muka u sopstvenoj glavi, jer tada živiš pravi ti. Najbolje obavljen posao je onaj koji se radi kao da ništa drugo ne postoji. Razmisli malo bolje i videćeš da zaista ništa drugo ne postoji dok radiš. Ništa drugo ne postoji dok spavaš, dok pričaš sa nekim, dok trčiš, dok piješ vodu, dok voliš. Razmisli malo bolje i videćeš kako te um lako natera da umisliš da odjednom živiš i prošlost i budućnost, dok si, zapravo, samo u sadašnjosti.
Očisti je, tu dragocenu sadašnjost, od misli koje te samo sputavaju. Očisti svoje prijateljstvo od kredita u kamatama – ja tebi, ti meni. Očisti sva podrazumevanja. Podrazumevanja su ubice osmeha i slobode. Očisti sebe od jednoličnih prepričavanja događaja u prostoru koji toliko poznaješ da je počeo da te oblikuje. Očisti svoju sadašnju vezu od svih propalih prethodnih i ne pripisuj mu mane onih sa kojima ti nije uspelo. Očisti sebe od zameranja drugima. Isplači se, oprosti i zaboravi. Ne zbog njih. Zbog sebe.
Uspeh je moja sloboda. Oslobodila sam sebe, ali ne od drugih. Oslobodila sam se od sebe. Sada tu tortu mogu da napravim sama i dok su mi puna usta da ne mislim ni na šta drugo, samo na eksploziju ukusa. Sada mogu da mu slikam prstima po koži, i ugasim ceo svet, i živim samo taj zajednički trenutak. Mogu da čujem priču dok mi nastaje u glavi, jer sam počistila svu paučinu nepotrebnih misli. Mogu da osetim mrak na svojoj koži kako me nežno miluje i pomaže mi da zaspim. Krevet se topi poda mnom i baš u tom trenutku znam da sam živa. Nema straha, jer znam da sam taj dan živela svaki trenutak, jer je to sve što imam.
Kada odem, biće to zato što želim. Kada odem, biće to trenutak. Veruj mi, otići ću jer biće to sve što imam.
Dajana Mitrović
Sloboda
-Ne veži mi slobodu za tebe - rekla je.
-Zašto?
-Ako mi zavežeš slobodu, vezao si i mene, a mene ne želiš vezanu, zar ne?
-Pa, možda samo ruke na uzglavlju kreveta.
-Mene ne želiš vezanu?! - povikala je.
-Tebe želim i vezanu i slobodnu, i moju i tuđu, i ružnu i
lepu, tebe želim bilo kakvu...
-Ako mi uzmeš slobodu, vezao si mene za tebe. Vezao si moj
uzdah za tvoj dah. Moj nemir za tvoj mir. Moju tugu za tvoju sreću. Moje
skrivanje, za tvoje otkrivanje. Moju ludost, za tvoju prisebnost. Ako mi uzmeš
slobodu, nećeš moći da je držiš, nećeš moći da je ukrotiš. Ti to znaš. Da, još
kako znaš. Nećeš moci više da me ostaviš u sred noći i da se vratiš tamo odakle
mi početkom svake noći i dolaziš. Nećeš moci da dođeš, a da mirišeš na njen
parfem. Moći ćeš samo da zauvek mirišeš na mene. Nećeš moci da gledaš kako četkicama oslikavam svoju slobodu na velikom platnu. Nemirna, mirna, tvoja,
ničija, cupava, polugola, gola obojena u sve boje... Nećeš moći, nego ćeš
morati ti da budeš to platno koje cu obojiti u dugine boje, platno na kojem ću
oslikati sve trenutke u kojima nisi bio tu, a trebao si. Ako mi uzmeš slobodu,
vezao si i mene za tebe, a to ne želiš. A za to nemaš snage. Sve tvoje godine,
i sve bore na celu nemaju tu snagu da ukrote moju slobodu. Ne pokušavaj.
Nemaš ti hrabrost da letiš do visina, ti stojiš čvrsto na zemlji, ti ne
dozvoljavas sebi da odeš i da se više ne vratiš.
-Gde?
-Pitaš gde? Tamo daleko... Tamo gde se zelene livade i nebo
stapaju u jedno. Tamo gde ću da trčim potpuno slobodna, a ti da me juriš i
nikada ne uhvatiš, jer sloboda se ne može drzati. Tamo... I zato, mili, ne
uzimaj mi slobodu, jer ne umeš sa njom... Jer ćeš morati da odlaziš sa mnom na
sankanje čim prvi sneg padne, jer ćeš morati da se valjaš u snegu i ljubiš pahulje sa mojih usana... svuda... uvek... pred svima. Jer ćeš morati do ujutru da
slušaš moje zablude i želje, moje snove i nadanja, i onda opijen nekim drugim
svetom, nekom dalekom planetom odeš na posao, sa kojeg ćeš jedva čekati da se
vratiš, jer te čekam u našem krevetu, medju hiljadu jastuka, topla, snena i
nežna...
-Prestani.
-Zašto, mili? Doživi moju slobodu kroz moje reči, slike,
pesme... Doživi je, oseti je, pa je tek onda pokušaj vezati.
-Tvoja sloboda me boli. Tvoja sloboda je toliko lepa da bih
je silno ščepao i nikada pustio. Tvoja sloboda je kao bela marama kojom si
skrivala celo leto to telo na plaži, a onda vetar pokuša da ti je otme, a ti je
brzo uhvatiš otkrivajući svoja gola bedra. Pa se nasmeješ sebi, vetru, moru,
životu... A ne znaš da te posmatram i pamtim svaki tvoj pokret. Tvoja sloboda
je moja robija.
-Ne vređaj mi slobodu, jer onda vređaš mene. Tvoja robija
je što nemaš krila... Što ne možeš da poletiš, što ne možeš da osetiš strujanje
u venama i lupanje srca u drugačijem ritmu. Što ne možeš da osetiš slobodu na
sebi, u sebi... To je tvoja robija... I zato, ne veži mi slobodu za tebe, ne
seci mi krila i ne vodi me dalje u tvoj svet. Krila su mi sve sto imam, sloboda
sve što zelim.
Ana Spasić
Sloboda
Danima u nazad pakujem kofer snovima, ambicijama, nadama... Kad-kad
se koji strah krišom uvuče, ali hrabro ga vadim odatle. Ovoga puta bez tebe.
Došao je i taj dan... dan za novi početak. Vreme je. Sedim pored kofera, ispijam
poslednji gutljaj kafe, a oblak dima cigare, iznad mene, polako briše strahove
koji se uporno sapliću jedan o drugoga. Sedim tako s osećajem kao da nešto
nedostaje, kao da sam nesto zaboravila. Hm... Da...zaboravila sam da ti javim
da odlazim. U meni ratuju Da i Ne. Čudno je to jer nikada nisam bila tako
neodlučna. Sa tobom sam kao neka druga ja. Tvoja, a ničija. Zarobljena u
lavirintu osećanja. Izgubljena. Bojim se da pozovem, jer ako pozovem možda i
ostanem, a to ne bi bila dobra odluka. Otići ću bez pozdrava, jer, možda je
tako bolje. I za tebe i za mene. Otići ću i bez onih pitanja, baš onih koje sam
htela da ti postavim bezbroj puta, a nisam, jer u dubini duše sam znala da neću
dobiti iskrene odgovore. Nekada je zapravo bolje ne znati... Otići ću i bez
poslednjeg poljupca, baš onog koji se dobija na rastanku, a pamti najduže.
Otići ću tek tako, jer ako te vidim, korak će postati duži. Obično tako biva na
rastanku...a znaš i sam da ne volim rastanke. Otići ću, jer ako ostanem,
zabolećš me, jer nisi moj. Otići ću, bez pozdrava, jer, odaće me suza. Odaće
sve o čemu ćutim, u strahu da ne izgubim i ovo malo tebe... Otići ću, jer ne
znam kako bih ti ovoga puta objasnila baš ovu, možda tebi, besmislenu logiku
odlaska. Jer naučio si da sam tu, pored svega...uvek. Zar ne? Otići ću, jer
želim svoje JA da vratim. A bićeš ti okej, u to sam sigurna, ti se uvek
snadješ. A i otišla bih svakako, samo je bilo pitanje vremena... da l juče,
danas ili sutra... Jer da se razumemo, nisi naučio da čuvas ovakvu školjku, a
ja ti ovoga puta ne mogu pomoći. Neka ti ovo bude poslednja lekcija od mene.
Gradivo je završeno. Spakovala sam konačno taj kofer i krenula. Otišla sam, i
samo da znaš...osećam se slobodnom. Ja ponovo živim.
Dejana Vojnak
Нема коментара:
Постави коментар