Oni su rekli: O slobodi (prvi deo)

0 Comments
Beseda o slobodi

 Čedo moje nerođeno,
Jednoga dana pašćeš u tebi nepoznat svet.
Čuvaj ga se.
Taj svet staviće okove tvojim prvim koracima i velikodušno reći „Imaš slodobu kretanja.“
Možeš se slobodno kretati po svim putevima koje sam ti postavio duž bezgraničnih granica.“
Taj svet prigušiće tvoje reči gromoglasnim aplauzom sve slodobu govora slaveći.
Da.. Imaćeš tu ''slobodu govora''.
Imaćeš slobodu da paziš šta pričaš, da drugima govoriš šta hoće da čuju ili da pomirljivo ćutiš.
Tom svetu reci:
Ne želim da imam slobodu, želim da budem slobodan!
Ona kroz mene dolazi, ali ne smem i ne mogu je posedovati
Jer, pripada mi onoliko koliko shvatam da nije moja
A rob sam onoliko koliko mislim da sam gospodar.
To reci svetu korumpiranog srca.
Svetu koji s ljubavlju samo o zlu govori.
Ne nasedaj na to da je sloboda ideal koji sam sebe urušava.
Da su puni grobovi bolji nego pune kolevke. Ne nasedaj na to da moraš ubijati da bi živeo. Da moraš oteti da bi imao.
Pitaj taj opaki svet, čedo moje,
Zna li da sloboda raste kada se smanjuje? I da postoji kada je nema? Da li se možda zato toliko lažno o njoj govori? Plaši li se svet slobode? Pitaj!
Zna li da se ona rađala umiranjem dedova naših, sve dok krv njihova prokrvarila nije?
Zna li koliko tamnica je proplakalo u borbi za njom?
Zna li koliko ju je puta ubio, a ona vaskrsla?
Sluti li da ona nije tamo gde nam kažu, već tamo gde je osetimo?
Oseti je i ti, milo moje – u čistoj savesti, čistom obrazu i čistom srcu
Usudi se da se slobodnim nazoveš.
Da voliš. Da zaplačeš. Da zapevaš. Da pogrešiš i oprostiš. Da čovek budeš.
Zapamti, čedo moje
Budi osvajač samo kada si oslobodilac. Budi vladar samo sopstvenog uma. Strah i predrasude osvajaj dostojanstvom, zlobu prkosnom dobrotom.
Nepoštenje pravednošću.
Budi osvajač sebe. Neka ti niko ne određuje tim svojim zakonima o slobodi kako će te boleti, koliko ćeš se smejati. Jer, sve ti mogu oduzeti. I parče neba, i pedalj zemlje, sve osim misli tvoje. I tebe samog.
Zato misli. Već misao o slobodi njen je deo. Misli, maštaj i granaj se korene učvršćujući. Jedino se sopstvenog bića ne možeš osloboditi, zato budi svoj!
Ko smo kada nismo više svoji? Porobljeni u nepostojanju, izgubljeni a nestečeni. Logori napuštenog dobra, prazne lobanje i prašnjavi muzeji. Čuveni „sužnji“ koji o slobodi pevuše... Zato budi svoj! U borbi koju počinješ sam biraš svoje oružje. Biraj, čedo moje!
Takav čovek ostaje van okova i u miru i u zarobljeništvu!
Takav, takav je osvajač, jer samo takav će i slobodu stega osloboditi!  
Jovana B. Vladimirova


Sloboda

Smrtan si samo jer se ne usudjuješ. Ne umeš da zalutaš, uspavani putniče, tvoje su misli bezbedne. Jedno je večno, to je nezajažljiva radoznalost, duboka glad za životom. Samo besmrtan ume da voli. Halapljiva senka svesti želi da te probudi, ona te opseda. Strah te čini kožom i kostima. Ne daj da te guši dim čovečjih aveti, gorućeg besa, zavisti, slepila. Sav kosmos struji tvojim telom, ugasi ljudska čula i pusti ga da se slije u ušće tvoje duše i crvene reke srca. Stid je neumoljiv na planeti zatočenika. Podigni svoje sanjive oči prema plavoj granici i spali je onim što bez oblika bukti u tebi. Vatrena jeres, pretnja usnuloj vrsti. Jer ime joj je sloboda. Ponosna zver pred nemilosrdnom lepotom sveta.
Nataša Obradović


Sloboda
Sloboda. Zadržati dijete u sebi. Zadržati se.


Kad bi se samo vratila jednostavnost svake gluposti i konfuzije. Jer sve je i dalje tu, ali odraslo i komplikovano. Kao da me je neko pitao. Kao da sam dala dozvolu.  Čak i kada neću, moje tijelo je uvijek polovično djetinje i uplašeno. Vratila bih sve te mogućnosti da ih osjetim i shvatim zašto su tu. Kasnimo. Uvijek kasnimo. Za emociju, razumijevanje, zadovoljstvo. Ja sada uživam u onome što sam nekada imala. Žurimo. Uvijek žurimo. Za jedno veliko sve. Ja sam sada srećna u onome što želim da dođe. Sadašnji trenutak  kradu ljudi. Bezočno od njega kreiraju šta im se prohte i u čemu su bezbjedni. Kao da sam dala dozvolu. Samoća mi je potrebna više nego ikada. Tišina. Beskrajna. Proteže se od prve svjetlosti do poslednjeg mraka, duboko u šumi. Dajem dozvolu. Zamišljam - moj prostor, mali i ušuškan. Krećem se slobodno. Plešem, pjevam, ćutim najglasnije, uništim kuhinju, pijem vino, upoznajem tijelo, upoznajem sve svoje ličnost, imam psa, izađem, ne polažem račune, samo ih plaćam, vratim se u 3 sata posle ponoći, ne vratim se. Jutarnja kafa na verandi, viseća ležaljka u bašti. Na krovu sam. Posmatram nebo. Upoznam, zavolim, ostavim. Ne plašim se. Vozim bicikl, plivam, redom križam stavke na listi želja. Imam zidove u svjetlim bojama, imam mjesec i zvijezde na plafonu, jelka je okićena 365 dana. Imam akvarijum, ogromnu biblioteku, cvijeće, dreamcatcher, džemper sa Islanda. Šatori i roštilji. Klaviri. Ulice od kaldrme. Drvoredi. Zalazak sunca. Kiša raduje kao i sve ostalo. Maskembal je kada god odlučim. Putujem. Ja sam na vrhu Ajfelovog tornja, ja sam na vrhu Duomo katedrale. Možda i na brodu. Njujork, Skandinavija, Berlin. Da izgubim se kad se pronađem. Da plačem jer sam znala nekada davno da je to - to, da sve je kao što sam zamišljala. Da se razočaram jer će prošloj meni biti mnogo lakše što još jednom kasni. Za cijeli život. Konstantno pokušavam doći do srži, razmišljam u krugu, a sve se svodi na kliše fraze. I jesam iznutra, i jesam sebi (ne) dovoljna, i jesam jedina koja će biti tu, i jesam! Pomireno i zauvijek. Zbog toga je i došao trenutak da se razmazim, da nije sve samo tužna priča koja izgovara se i misli u prošlom vremenu. Zamišljam - krećem se slobodno...
Jasna Karahmedović
Sloboda

Mesec se i dalje vidi na nebu u svom mladom obliku. Par pijanih sredovečnih žena je otišlo i ostala sam sama na Gardošu. Popela sam se na stenu po kojoj su bili staklići od, verovatno, pivskih flaša. Ipak sam sela. Došla sam da vidim izlazak Sunca sa ove visine. Pustila sam plejlistu i mirno čekala. Ne smeta mi činjenica da sam sama, još manje mi uliva strah. Osećam se mirno i znam da će ovo malo Meseca uskoro da isčezne. Ulične svetiljke mi bacaju dovoljno svetlosti da mogu da pišem, iako sam mislila da neću videti ništa. Podižem glavu sa papira i trenutak me natera na smeh. Zatim osećam kako mi se oči pune suzama i već su uspele da mi se sliju niz obraze. Nije kao juče. Ne osećam ih s onom težinom kao juče. Prethodio im je dvosekundni osmeh i znam da sam uradila pravu stvar. Nebo je počelo da menja boje i tera me da se smejem i plačem istovremeno. Andrea Bocelli mi odzvanja u ušima. Osećam potpunu nirvanu. Gledam i više ne mogu da pišem.

Misli su mi se gomilale, počevši od onih sastavljenih iz boja kojima bih opisala redosled istih na nebu. Tamno siva, svetlo bordo, pa žuto-plavičasta se nižu jedna za drugom, a zatim sve svetlija plava prožeta tamno sivim oblacima. Gledala sam kao opčinjena i slušala ''Por ti volare''. Pogledala sam dalje od reke. S druge strane je i dalje vladala tamno siva. Počelo je da sviće sa svih strana. Teretni brod je izašao na vidik i gledala sam kako se u trenutku sve menja. Gledala sam u oblake koji su skrivali Mesec koji se sve slabije nazirao. Kalemegdanska tvrđava je i dalje bila u punom sjaju. Ulične svetiljke su gorele, ali prvi znaci novog dana su se pojavili. Oblaci su formirali nešto potpuno identično latiničnom slovu U. Pomislila sam da je to ono slovo koje sam želela da vidim. A onda sam promenila ugao. Moglo bi da bude i C – cirkulisanje. Ništa manje ne bi moglo da bude ćirilično S – Sloboda. Bryan Adams, Rod Stewart i Sting, kao jedan, ispunjavali su mi bubne opne i pomogli da pronađem svoju reč ovog jutra. 

Sloboda. Sloboda kretanja. Sloboda uma. Sloboda življenja. Sunce. Sunčevi zraci. Tamna boja konjaka se pretvorila u cvet breskve. Gledala sam krovove i visinu na kojoj se nalazim, a onda sam ustala. Plašim se visine. Pre mesec dana sam na manjoj osetila mučninu i drhtanje u nogama. Sada sam stajala. Ne mogu da padnem ako stojim na svojim nogama. Ne može ništa da mi se desi ni ako malo poskočim od sreće. Osećala sam se potrpuno opčinjeno svojim unutrašnjem stanjem koje je bilo proporcionalno nirvani koju sam gledala. Vrh Mosta na Adi se nazirao preko zgrade mog fakulteta. Ovoga puta mi nije bio inspiracija. Ovoga puta sam pustila sebe da zaboravim na trenutak da treba da pređem most. Pustila sam svoj um da luta na steni punoj staklića daleko od njega da sam mogla samo vrh da mu vidim. Pustila sam sebe. Nasmejala sam se nekoliko puta, čisto da bih i fizički pustila samu sebe. Oteo mi je uzdah iz stomaka i predstavljao je olakšanje. Sve što je bilo, ostalo je u prošlosti. Sve što će se desiti, ostaje u budućnosti. Ono što je sada, to je što je bitno. Da se situacije nisu ređale baš onako kako jesu, ne bih imala potrebu da dođem i gledam izlazak Sunca. Odavno bih bila u krevetu, možda sa istom nesanicom kao pre dva dana. Možda s istim osećajem tegobe da nema kraja lošim stvarima. I u tom trenutku sam prekorno ispravila Andrićevu „uz svaki gram dobra idu dva grama zla“ zamenom reda reči. Uz svaka dva grama zla ide gram dobrog. „Ne može biti svetlosti bez senke“ – tačno. Ali ne može biti ni senke bez svetlosti. Mora biti loše, da bi bi bilo dobro. I da je još pedeset grama zla bilo na mojim leđima preteklih godinu dana, jedan gram dobrog može sve da ispravi. 

Ono što se desi ne može da se vrati, bukvalno, a retrospekcije događaja mogu samo da pojačavaju naše unutrašnje nemire i rane koje su svakako već tu. Ponekada je potrebno da izgubimo mnoge ljude da bismo pronašli sebe. Ponekada je potrebno da gledamo izlazak Sunca tokom još jedne neprospavane noći, da bismo podsetili da je on svakog dana drugačiji, ali je tu. Uvek i potpuno besplatan u ovoj eri materijalizma. Sve se svodi na kraju na nas. Hoćemo li poslati onu ljubav koju osećamo prema drugima i osloboditi se, da bismo mogli slobodno i potpuno da zavolimo sebe.
Ulične svetiljke su se ugasile. Dan je potpuno svanuo. John Legend me podseća da jesam dala uvek celu sebe. Volim da volim. I treba da boli svaka osoba koja više nije tu. Znači da sam se borila za nešto. Bila sam dovoljno slobodna prema svetu i u potpunosti ga zavolela.
Aleksandra Vasić


Neposlušno slobodna

Hodamo po puteljku nekog starog, pustog sela.
Gazimo po hladnom snegu,
Koji škripi pod nogama.
Na trenutak se zaprepastim
Kako ti ne osećam ruku od hladnoće,
Kako ne hodaš više pored mene
Kako nismo sami
A mrak je.
Samo sneg još zablješti
I zaškripi pod nogama.
Ipak
Govoriš mi,
Idi kući,
Govoriš mi,
Idem u kladionicu,
Spremi stan i složi mi odeću.
Poslušno klimam glavom,
Puštam tvoju ruku
Ili bar mislim da sam je nekad držala
Ali zapravo puštam hladnoću da mi prolazi kroz prste,
Uvlačim ruku u džepove stare jakne i vučem se ka našem stanu.
Poslušno guram ključ u bravu,
Polušno ga okrećem dva puta
I ulazim u stan koji mi miriše na sanduke.
Miriše na pokrivače umrljane krvlju
I miriše na čaršave zaprljane bolom.
Uzimam čaršav,
Zatim ga bacam na pod.
Poslušno uzimam usisivač,
Poslušno obrišem prašinu,
Poslušno ćutim
I poslušno uvek radim ono što mi narediš.
Mirišem postelju 
I vidim tuđu majicu,
Tuđe stvari i čujem tuš u kupatilu.
Uzimam posteljinu,
Bacam je na pod,
Umivam je bosim nogama,
Umotavam se u nju,
Želeći da sperem njen miris.
Bacam tvoje krvave bičeve,
Udaram njima tvoj krevet,
Udaram mesto na kome je spavala,
Udaram i svoje ruke
I tebe sa mene.
Bacam se na pod, 
Bole me moje modrice,
Bole me moje rane
I sve što si mi ikada učinio.
Zatim ustanem.
Uzimam korenje i listove tebe,
Zasađene u mom postojanju.
Vadim tvoje igle,
Zarivene u moje vene,
Sasečem grane 
Pretvorene u suve listove,
Vadim korenje 
I groznu tišinu
I tvoje prste s mojih dlanova,
Svoju glavu sa tvojih ramena,
Vadim tvoje meso sa svojih bokova
I izvlačim svoju kožu
Iz tebe
U sebe.
Udaram te,
Čak i ako nisi tamo.
Postajem vlastita senka,
Jer tvoja je za mene već odavno pogrešna
I uništavam svaki delić tebe,
Koji sam ikada unela u sebe,
I svakog dana ga čuvala,
Zalivala
I brinula se o njemu.
Neposlušno ti govorim kako si skot, 
Vrištim kako si gad,
Teram te u sve ćoškove sveta
I u tridesetpet majčinih,
Pa u sve dođavola.
Neposlušno odlazim iz našeg stana,
Skidajući sav tvoj miris sa sebe.
Pritisnem tipku i ulazim u lift,
Čak i ne zaključavam vrata,
Ne okrećem bravu,
Ne dodirujem ključeve, 
Već ih bacam sa sprata,
Izlazim na ulicu
I udišem svež vazduh
Zelenila
I čempresa
I tišine šuma listova,
Gledam u sunce
I udišem proleće
Smešim se ptičicama.
I sve oko mene najednom postaje radosno,
Sve odiše srećom,
Sve miruje
A ne vrišti
I širi se
A ne sužava.
Više ne znam gde si
I ne ostavljam ti poruku,
Čak dodirujem bubamaru i pre nego što te obavestim da ću to uraditi,
Duša mi ne plače
I sve je tako lako,
Sve je jednostavno
I sve je tako tiho.
Ne čujem te kako urlaš za mnom,
Ne osećam tvoje ruke,
U pesku više ne ostavljaš tragove,
I baš me briga 
I što si spavao sa njom
I što se kockaš
I što čim trepneš - gubiš.
Baš me briga što bi moj život stavio na kocku,
Baš me briga,
Jer više ti ne pripadam
I više ne zavisim od tebe
I više nemam glavu zarivenu u tvoje kaveze,
Niti se lelujam na tvojim vetrovima,
Ni tvoji talasi više ne mogu uništiti moje brodove.
Radosno i uspešno
Plovim ka obali,
Spuštam sidro
I skačem u vodu.
Hodam mokrih nogu,
Koje pevaju prolećem,
Koje mirišu na reku
I na nebo
I na oblake.
Neposlušno trčim.
Neposlušno hodam.
Neposlušno sam sama,
Samcata 
I
Slobodna.
Petra Častven


Sloboda

Kada sam upoznala Igora, nisam bila svesna koliko će naše prijateljstvo biti veliko. Mislila sam da je to jedno od onih usputnih poznanstava kada se rastajemo razmenjujući brojeve telefona koje nikada nećemo pozvati. Tako je ličilo to naše poznanstvo, na rođendanu zajedničkih prijatelja. Igor, koji me je očarao na prvi pogled, a mogla sam bar dva puta da ga rodim, bio je osveženje u mom životu na zalasku. Sa svojih osamdesetak godina, nisam ni sanjala, da ću postati nerazdvojna prijateljica jednom momku od tridesetak godina. Na toj zabavi smo se jedino nas dvoje zabavljali. Igrali smo salsu, pili šampanjac i popušili nekoliko paklica cigareta, onih najgorih. Pričali smo o svemu, najviše o crti koja se zove život. Rekao mi je da je datum rođenja, kao i datum smrti, samo trenutak, a da je život, ona crta između.
Bila sam zatečena tolikim poznavanjem života, stavovima, o istom, i načinu, kako da tu crtu pređemo, na najbolji način, a da ne izađemo iz svega, sa puno ogrebotina, i rana koje nikada ne zacele. Nismo obraćali pažnju na ostale. U toj sobi prepunoj dima i mraka bilo je najmanje ljudi, to smo oboje zaključili. Bilo je prepuno neuzvraćene ljubavi koja je lebdela i čekala da plava svetlost zore uđe među nas. Pričali smo i pričali. Imam troje dece, negde rasturenih po belom svetu, ali ni sa jednim od njih troje nisam mogla da pričam na takav način, da se osećam slobodno. Sa Igorom, to je bilo lako, to je bilo kao hodanje po žici, ispod koje je razapeta mreža, sigurna da ne mogu da padnem. Bila sam slobodna.
Ne znam koji smo po redu šampanjac ispijali kada me je pogledao, najlepšim očima, koje sam ikada videla i rekao da ga niko nikada nije tako dobro upoznao u tako kratkom periodu, od nekoliko sati, kao ja. Smejala sam se na tu njegovu opasku, rekla sam,da mu se to samo čini, da smo puno popili. Rekao je da nije to zbog pića, da je to zato što želim da ga razumem, a onda mi je rekao svoju tajnu. Rekao je da je gej. Zapravo nije mi rekao da je gej, već peder, a ja sam se smejala kao nikad do tada. Pokušala sam da mu objasnim da nije on „peder“, da je to karakterna osobina, a ne seksualno opredeljenje. Uhvatio me je za ruku, rekavši, da su trenuci koje upravo sa mnom proživljava, njegova sloboda, njegovo oslobađanje, jer nikome do sada nije priznao ko je i koga zapravo voli. Rekao mi je čak i to da me je ranije sreo, da bi verovatno bio „normalan“. Nisam se trudila da mu objasnim da je on i sada normalan, da nisu normalni oni, koji ga ne bi razumeli, da im prizna, ono što je meni. Ispijali smo poslednju čašu šampanjca, pušili onu poslednju cigaretu, „po pola“, ispričao mi je poslednji segment iz svog života. Zbog okoline se oženio nekom devojkom iz komšiluka koja čeka njegovo dete, a on ne može da pogleda ni sebe, a ni nju. Gledala sam ga tupo, nisam znala šta da mu kažem. Bilo mi je žao svih aktera njegove priče, ali sam mu rekla, da ode, da se ne okreće za sobom, da se nikada ne vrati. Devojka, koju je oženio, malo će patiti, a možda će se i osetiti slobodnom, spašenom, dete će da poraste, i ode svojim putem. Svi će biti na taj načim slobodni. Ali ako ostane, svi će patiti.
Plava svetlost je polako ulazila u sobu. Nije više bilo ni šampanjca, ni loših cigareta, ni mene, ni Igora. Gledala sam kako se smenjuju, plava svetlost i on, kako odlazi iz mog u neki svoj novi život, u svoju slobodu. U sobi sam ostala samo ja, prazna flaša šampanjca, i zgužvana paklica loših cigareta, dim i tuga, jer moj novi prijatelj je sa sobom poneo svoj deo slobode, moju je ostavio meni. Nikad se nisam lepše osećala.
Miroslava Đušić Nedeljković

Нема коментара:

Постави коментар