Zaboravila sam šta sam rekla i mislila. Prestala sam da verujem. Mislila sam na karijeru, gradila sam je, a onda je moj svet postao rutina. Ustajala bih samo zato što imam obaveze. Posao. Prijatelje sa kojima sam nekada volela da izlazim i provodim se. Porodicu sa kojom sam nekada volela da sedim i uživam. Sve je to postala rutina za mene. Više me ništa nije pokretalo. Gubila sam volju. Lice mi se menjalo,a osmeh postajao sve teži i teži. Rutina je beskonačna postala.
Usled svega toga na poslu sam nizala neuspehe. To više nije bio posao koji sam volela da radim sa uživanjem. Dala sam otkaz. Prestala sam da se viđam sa prijateljima. Prestala sam da sa porodicom uživam. Povukla sam se u svoj svet.Prijatelji su posle bezbroj pokušaja da me pokrenu i motivišu, prestali da me zovu. U moju porodicu se uvukao nemir. Sve je bilo u neskladu. Kao i ja. Trajalo je to moje stanje dugo, sve dok me jednog dana najbolja prijateljica nije izvukla iz kuće i odvela do grada. „Dosta je bilo! Šta ti ovo znači? Vreme je da se probudiš! Pogledaj svoju porodicu, raspada se, brine zbog tebe, a ti toneš u nekakav očaj, tugu. Zašto? Šta se dešava sa tobom?“- vikala je na mene kao da mi je majka. „Ne znam! Jednostavno mi je svega dosta! Osećam da se davim! Sve je postalo rutina!“- plakala sam po prvi put posle dužeg vremena. „Onda se pokreni i promeni to što ti ne odgovara!“. „Ali ne mogu, ne znam kako.“- plakala sam. „Prvo se spremi. Obuci svoje najlepše odelo koje imaš u ormaru. Našminkaj se, jer večeras izlaziš. I nema da odbijaš! Hajde, šta čekaš!“- samo me je pogledala i ugurala u kupatilo.
Veče je. Beograd. Leto. Sve je živo. Oseća se vatromet emocija u vazduhu. Pokušavam…pokušavam sebe da nateram da se smejem. Osećam se kao plastična kesa, kao kula od karata. Vrištim, ali niko me ne čuje. Onda čujem glas koji mi govori: “Prestani da se trudiš i pokušavaš! Samo se prepusti i budi to što jesi!“Uzdahnula sam. Prepustila sam se. I pustila da me srce vodi gde god ono hoće.
Sedeli smo za stolom u jednom od kafića u centru grada. Sara je sedela preko puta mene i sa uživanjem ispijajala svoj martini dok su joj oči sijale od neizmerne radosti,a usne igrale od ljubavi. Čekala je Vladu. Na mojoj strani bila je čaša crnog vina, netaknuta. U mojim očima bila je magla, a srce kucalo kao sat. Sedela sam preko puta nje potpuno paralizovana svojim osećanjima. Nisam mogla da se pomerim. Tada sam čula glas u srcu. Zatvorila oči. I nesvesno se prepustila. Nisam mogla više da negiram život. Pustila sam da me vodi.
„Dobro veče, stranče! Dobro došao!“- rekla je Sara. „Dobro veče, Saro. drago mi je da te vidim ponovo.“- to nije bio Vladin glas.“Ko li je to?“- podigla sam pogled i ugledala njegove svetle oči. Pogledao me je kao niko do tada. U trenu sam izgubila dah, zavrtelo mi se u glavi i svet oko mene je u jednoj sekundi stao. Uspravila sam se u stolici. U meni se nešto menjalo. Postajala sam drugačija, lepša, bolja. Nekako mi se činilo da mi duša cveta. Poigravao se usnama. Očima fiksirao plen i nije puštao da pobegne. Pružio mi je ruku: “Dobro veče i tebi. Ja sam Miloš. A ti?“- mangupski se nasmešio. „Ja….“- sve što sam do tada znala palo je pred tim očima, sva moja uverenja i principi -„Izvinite. Dobro veče. Aleksandra.''„Drago mi je.“- nasmešio se namignuvši mi.
Trgla sam se. Vlada je došao posle nekoliko minuta. Poljubio je Saru u vrat onako sa zanosom zaljubljenog muškarca. Jer samo zaljubljen muškarac može sa iskrom na usnama da poljubi ženu koju voli. Sara se iznenadila. Bila je tako vesela. Tako srećna. Činilo mi se da nema srećnije žene od nje.
A On je seo odmah do mene. Srce je počelo da mi tuče u grudima kao nikada do tada. Nasmešio se. I ja sam se nasmešila. Vatromet je počeo. Jer ljubav voli slučajnosti!
Нема коментара:
Постави коментар