Pišeš mi
u četiri ujutru
kažeš –
ovde je hladno
strašno duva pored Sene
pre par dana sam stigao iz Rusije
laže ko kaže da je lepo
laže ko kaže da je naporno
razmišljam o samoći
pomišljam da stavim katanac
na Ponts des Arts
pa se ismejem sebi u facu
pljunem na čelo
šta radiš to sa sobom?
Dodaješ –
draga,
ponekad malo više popijem,
ima divna kafana na uglu
služe pitak konjak
pa zamuckujem strancima o tebi
vučem konobara
da sipa još jednu
pa mu pričam o tvojim očima
prstima na tufnastoj šolji
u rano jutro
on me potapše po ramenu
i pogleda sažaljivo
otkazali su let za sledeću nedelju
sneg je
duva
strašno je hladno.
Draga,
upoznao sam je prošle nedelje
kunem ti se,
nisam hteo,
ona je jednako tužna,
susrećemo se
valjda
po jednakim količinama patnje
podseća na tebe
kada si bila najzaljubljenija,
a ja najblesaviji,
draga,
ne zameri,
znaš da se nikada neću vratiti.
Dodaješ,
u postscriptumu dodaješ –
volim te
sutra je nedelja
izreži nebo
na malu rustičnu tacnicu
pa ga sastavi opet
poput slagalice
i priznajem
nikada
ama baš nikada
nisam saznao
šalje li te Univerzum
ili si želja mog detinjstva
mog zrelog doba
hej
još ovo
pitao sam se
čuva li te majka za nekoga
da li te je otac obećao
preti li brat svakom udvaraču
i da
samo još ovo da te pitam
da li bi
da sam tu
složila pramenove kose
u moje naručje
na primer
nekog decembra
ili kada budu cvetale dunje
i hoćeš li
da odglumimo romantiku
ili beskrajnu sreću
pa da te ukradem
na nekoliko dana
i da opet patimo
užasno patimo
ja budem Odisej
ti budeš Penelopa
mogu oči zbog tebe da iskopam
i da pobedim prosce
samo da me prepoznaš
među ruljom drugih
jer ako se vratim
a neću se vratiti
samo da znam
da li bi me prepoznala.
Ako se vratim.
Dragi,
šta smo mi
ove noći
u poređenju sa
predivnom Senom?
Nađa Lazarević
Нема коментара:
Постави коментар