Bila sam nespretno dete sa dugim trepavicama. Kroz čitavo detinjstvo dešavalo se da mi trepavica zapadne u oko poput prašine ili trunke vremena koje nam u oči sipaju crna prostranstva, umesto onih prozračnih, nebeskih. Tata mi je još tada rekao: Kada ti ljuskice sveta pomute vid – zažmuri. I žmuri dok ne prestane da grebe. Sve će to suza da očisti.

Ja sam žmurila – a suze su istresale iz kapaka sve one koji su mi se vucarali po očima: i ljude, i polen, i poderane vreće osećanja, i kušnje, i pesak, i vetar. Suze su ih skidale sa ljuljaški raskošnih trepavica i skotrljale u različita ušća duše.

Trepavice su vremenom slabile. Kako sam rasla – one su bile kraće – što od ljudi na igralištu mojih očiju, što od devojačke maskare i težnji za bržim odrastanjem. Ja sam naučila da ćutim samo onda kada je tata rekao: kada mi nešto zagrebe oči i kada mora da se zažmuri. To obično traje dva – tri minuta, tek da mi suze prečešljaju trepavice, a onda buđenje – ponovo sam tu da vrištim svojim postojanjem.

Devojčica sa dugim trepavicama bila je isuviše uvredljiva i krhka. Ova danas je naučila da je samosažaljenje autodestrukcija. Gubljenje vremena. Ako nema ko da ti silovito podigne bradu i obraz – učini to sama, gazi dalje, prihvataj odgovornost. Odgovornost za sve što ti se događa. Ispravljaj, popravljaj, ruši i sklapaj ispočetka, prokopavaj kanale, nauči da do snova plivaš i leđno, i s rukama i bez ruku, nauči da progutaš gorku penu i izgrizeš rubove ograda. Uči da učiš, da se nadograđuješ i da to bude neprekidan proces. Treba da želiš da budeš najbolji u onome što radiš. Neka to bude jedina perfekcija u koju ćeš se, u životu, uzdati.

Nauči da plutaš i da meditiraš. A to je potpuno isto jer meditacija je plutanje uma i duše. Zaustavi misli, rastereti svoj mozak i telo. Odmori se.

Ne ponavljaj često fraze koje ti ne služe, koje ti ne pomažu u sopstvenom progresu. Menjaj misli, misli, misli, uverenja, uverenja, uverenja. Sve što čuješ od drugih – to je njihovo, sve što čuješ u sebi – to je tvoje. Neka to tvoje bude najlepše, najhumanije i najplodnije. Ne drži opelo životu, slavi ga!

Ova godina protekla je brže od svih prethodnih. I bila je, najblaže rečeno, predivna. Bila je za čašu šampanjca visoko u zraku. Za francusko, najglasnije ’’Félicitations!’’, sa najširim osmehom. Život je mirisao na zaljubljenost parfema u noć, na nestrpljive tajne, na morsku penu i italijansku kuhinju. Mirisao je na nove prostore, nove ideje, nove projekte i nove početke. Mirisao je na nezamislivo i odjednom – sasvim moguće! Stotine otisaka prstiju iskucale su pregršt fantastičnih pesama i priča, te je Insp. postao sklonište i inspiracija za 15 000 ljudi! Organizovala sam prvu radionicu kreativnog pisanja i okupila svoju prvu grupu kojoj ću, do kraja godine, prenositi sva svoja znanja o književnosti, svrhovitosti pisanja, motivaciji i lepoti postojanja. Upoznala sam tople i mudre sagovornike, i svedočila da kada kreneš napred, bez misli o povratku nazad, putevi se krče što tvojim, što tuđim rukama. Sve što se dešava, dešava se za moje najveće dobro. Poverovala sam procesu života, prestala da mu se opirem i stizala sam baš onda kada treba, baš tamo gde treba, baš onom kome treba.

Čuvala sam ljubav u sebi, svojoj porodici i najbližim prijateljima. Životni fokus i energija svedeni su isključivo na najvažnije i najvrednije ljude koje volim i koji čine moj život lepšim. Sve ostale odnela je zima. Raspršili su se nevidljivim tragovima.

Kada su počele da cvetaju prve trešnje – vratio se prećutani On, kako bi produžio svoja lutanja i protresao moje sigurnosti. Sada, sa prvim kišama – došlo je vreme da mu mašem sa svog praga – Vreme je isteklo. Kod kuće te čeka neko drugi.

Tamo gde nema budućnosti – tamo nema zadržavanja.

Život je za nezavisnost, za slobodu, za progres, za ličnu satisfakciju i uspeh, za obilje, ljubav, za ponos najbližih, za ideale koji projektuju stvarnost, za male i velike radosti, za sticanje mudrosti, za udobnost u sopstvu, za samostalnost i nepokolebljiv identitet. Za sve što ti ne može biti oduzeto i za sve što bi branio – sobom.

Govori dok se ne umoriš, a kada počneš da se umaraš – zaustavi se za svoje dobro. Čuvaj svoju snagu i energiju. Oni te umnogom određuju. Ako su ti ošamarili jedan obraz, ne okreći i drugi. Ne čini to samo zato što su te tako naučili. Reži za svoje principe, svet nisu menjali oni koji su ćutali i trpeli.

A kad osetiš da te grebe ispod kapaka, da ti se zenice šire, a beonjača crveni – zažmuri u tišini, pronađi malo mira, i sačekaj da prođe. Sve će to suza očistiti.

Hvala što nas pratite,

Urednica Insp-a