Aleksandar Petrović: Beogradska knjiga mrtvih

Prošlo je tačno godinu dana otkada je objavljen moj drugi roman Beogradska knjiga mrtvih. U međuvremenu, izdogađalo se svašta. Knjiga se hrabro otisnula u samostalan život i ubrzo stekla naklonost čitalaca koji su je proglasili besmrtnom knjigom među beogradskim krimićima.
Njen put posmatrao sam iz prikrajka i pomagao joj koliko sam mogao. Moje je bilo da je napišem, a njeno da ostavi utisak. Odlučan u gerilskom pristupu književnosti, i ovoga puta kucao sam na sva nezainteresovanošću blindirana vrata, i vukao za rukav svakog ko je želeo da me sasluša. Lično, to nikada ne bih uradio, ali ako verujete u ono što ste napisali ništa vam neće biti teško.
Upoznao sam mnogo zanimljivih ljudi, s nekima od njih se i sprijateljio. Pustolovina i dalje traje. Dovela me je do toga da ću uskoro održati prvu radionicu pisanja kriminalističkog romana, u kojoj ću preneti iskustva onima na početku staze. Magija dobre priče koja povezuje ljude i dalje me svakodnevno iznenađuje i oduševljava.    
A sve je počelo slučajno, čitanjem članka u novinama. Beogradska mumija se usled nedostatka sredstava raspadala. Mumija? U Beogradu? Pritom je čuvala do tada neviđeni primerak Egipatske knjige mrtvih. Pred sobom sam imao savršeno postavljenu scenu, trebalo je samo da domaštam priču. Posle pet godina konačno sam je dovršio, ali svaki trenutak te dugotrajne odiseje bio je dragocen. Viši inspektor Radić, beogradska mumija Nesmin i ostali likovi konačno su mogli da se pojave pred publikom.
Da li je egipatska knjiga mrtvih prvi priručnik samopomoći? Šta povezuje beogradsku mumiju, policijskog inspektora i naučnicu koja je nestala pre nekoliko dana? Aleksandar Petrović nam otkriva priču započetu pre 2500 godina na obali Nila, koja će se razrešiti u Beogradu za svega nekoliko dana na ušću Save i Dunava.
Kriminalistički romani se kod nas često nepravedno svrstavaju u laku literaturu. Oni koji umeju da čitaju između redova, uživaće u britkom seciranju društvenih pojava, zapitani zašto zločin toliko opčinjava savremenu civilizaciju. Ili će se jednostavno dobro zabaviti, prepušteni živim slikama u glavi, a ne onim fotošopiranim, s Mreže. To je jedan od načina borbe za maštu, jedinom preostalom utočištu nepomirenih sa sudbinom. 
Odlomak iz knjige:
Ventilator u kancelariji posrtao je pod naletima toplog vazduha koji se probijao kroz zatvorene prozore. Pokvareni uređaj za rashlađivanje, iz kojeg su virili isprepletani gajtani, ćutao je u uglu. Sedeo sam za stolom i piljio u muvu koja je kružila oko plastičnog natpisa: Odeljenje za potrage, odsek nestali. Nebojša Radić samostalni policijski inspektor. Bio je to poslednji poklon od oca, inače bih ga se odavno otarasio. 
Insekt se zaustavio na prezimenu i protrljao nožice. Zamahnuo sam rukom. Muva je odletela praveći nepravilnu spiralu. Pogledao sam dokumenta razbacana po stolu. Zaostale izveštaje bi trebalo da predam pre odlaska na godišnji odmor. Posmatrani iz tog ugla, narednih šest dana izgledali su kao mala večnost.  
Izvukao sam maramicu iz džepa. Obrisao čelo, zadnju stranu vrata, a zatim i glatko obrijanu kožu temena koje se presijavalo. Preznojavanje je obično prethodilo tupom bolu u potiljku. Iz prve ladice izvukao sam okrnjenu oribletu i progutao je bez vode.  
Zidni časovnik, u finoj izmaglici od prašine, podsećao je na one naslikane satove koji se tope, umetnika čije ime redovno zaboravljam kao i mnoge druge stvari u poslednje vreme. Na poslu sve zapisujem u malu kožnu beležnicu. Ponekad je prelistam prisećajući se prethodnih slučajeva.
Većinu ljudi pronalazio sam brzo. Željni pažnje, ostavljali su vidljive tragove koje je samo trebalo pratiti. Druga vrsta bili su oni koji su zaista želeli da se izgube iz sopstvenog života. Kada bismo im ušli u trag retko su želeli da se vrate na staro. Treća grupa su slučajevi tragičnog ishoda. Otmice, samoubistva, nasilne smrti. Njih sam, kad god sam to mogao, prepuštao kolegama iz Odeljenja za ubistva.
Još trideset šest minuta do kraja smene...


umetnost, kultura

Нема коментара:

Постави коментар