Ukoliko i ti imaš nešto da poručiš Deda Mrazu, svoje pismo možeš poslati ili dostaviti na adresu: Žorža Klemansoa 16, Beograd ili mejlom na: dedamraz.ovca@gmail.com do 30.12., u podne.
Autorima najšašavijih pisama, po oceni Deda Mraza, slede nagrade i veliki broj iznenađenja :)

Dragi Deda Mraze,

Ne znam da li sam bila dobra ove godine. Ne znam ni koliko ti trenuci u kojima sam bila dobra utiču na izbor poklona koji bi mi eventualno spustio kroz dimnjak i ostavio pored jelke.

Znaš i sam da i ove godine nemam dimnjak i jelku.
Znaš i sam šta meni prava jelka i pravi ljudi oko nje znače.

Da ne podnosim plastiku i fejk rasvetu. Da mislim da je tužna tona rasvete, ukoliko ništa ne svetluca iz tvoje unutrašnjosti. Da je tužno ako sve radiš zbog nekog poklona na kraju godine, a ne zbog sebe i ljudi koje su uz tebe i sa tobom.

Znaš i da su svi oboleli zbog hroničnog nedostatka ljubavi. Ne znam da li se o nekom drugom osećanju toliko piše, a da se ujedno njime toliko malo vlada. I da se razumemo, vladanje je užasno smešna reč, ali trenutno sam toliko umorna, da  me mrzi da tražim sinonim. U ostalom, ti si Deda Mraz, pa sve vidiš, sve čuješ i sve razumeš.

Znaš i da mi je ova godina počela u kafani. Da sam, što bi moja baba rekla, „patila ko ubogi đavo“ i pravila budalu od sebe.

Znaš i da se lagano završava trezno i trezveno.

Da sam nekad plakala i da sam se uglavom smejala.

Da sam nekad bila ozbiljna i da sam se uglavnom trudila da se zabavim. Ili da makar zabavim sebe kad nemam publiku, što je, priznaćeš – najskuplja zabava.

Da sam nekad padala i razbijala se.

Da sam nekad pobeđivala druge.

Da sam shvatila da su najjače one situacije u kojima sam pobeđivala sebe. Na ličnom frontu.

Da sam se nekad gubila i pronalazila.

Da je nekad samo padala kiša. Ili je bilo do retrogradnog Merkura.

Ne znam.

Znam da je bilo do neke „nebeske (ne)prilike“. Znam i da kad se malo zagledam u dubinu, da je bilo do mene.

Znam i da je pre tri dana jedan lik na konferenciji rekao: „Neka svako od vas u nekom trenutku života napravi nešto čega ne bi bilo, da vas nije bilo“.

Znam i da sam posle tih reči skontala da je taj trenutak života sada. I da sam napravila. I da tek treba da pravim.

Znam i da je sva poenta one famozne neuhvatljive ljubavi – jednostavna.

Uhvatiš je. Ščepaš. Vežeš ako treba nekim debelim gajtanom. I onda joj svakog jutra posvetiš minimum sedam minuta češkanja, golicanja i ljubljenja.

I posle određeng vremena, gajtan ti neće biti potreban. Samo će ti trebati ruke.

Moje ruke kažu da bih mogla da ostarim u Njegovoj bradi.

I da ne umem da mu posvetim pristojnu priču.

Jer najbolje priče tužni pišu.

Dakle, dragi Deda Mraze, ne znam da li sam bila dobra ove godine. Znam da sam poklon već dobila. Nema potrebe da se nerviraš što nemam dimnjak i jelku. Potrudi se da što više brada spustiš kroz dimnjake ostalih devojčica.

Pozdravljam te!

Tijana

Fotografija: favim.com