Ožiljci na duši: anoreksiJA

0 Comments
Hladno je Čitave godine je hladno I čini mi se da nema tog sunca koje bi moglo moje prste da ogreje Niko me ne razume Svesna sam da je to otuđeno poimanje sebe koje vodi u aroganciju U iluziju boema U samoću Sećam se prvi put kada mi je postalo hladno, u sebi i u svojim kostima, u svakoj veni Tada su se izbrisale granice godišnjih doba Ledene pločice sa poda kupatila na kom sam klečala Poput utvara su unele u moju kožu led Dok su suze letele iz mojih upalih očiju Dok sam se grčila od bolova i stezala stomak Dok sam vrištala na sopstveni odraz u ogledalu I onda se ludački smejala dok su krhotine stakla padale po tim istim ledenim pločicama Tada sam prvi put stekla pobedu Pobedila sam osnovnu ljudsku slabost, izbacivši je iz sebe Posmatravši kako komadi hrane odlaze u cevi ispod zemlje I nestaju Kako sam želela i ja da nestanem Samo što dalje od njih Uspešno sam krila ožiljke na zglobovima prstiju Uveravala sam sebe da je to trenutna bol Zarad cilja zvanog savršenstvo Zarad toga da izgledam kao predivne koščate siluete koje haraju pistama Pariza Zarad cilja da konačno budem dovoljno dobra Onda je kiselina postigla da moj izgled podbaci Morala sam da prestanem, ali svaki put kad bi me nešto emotivno odralo Trčala sam u kupatilo i odvrtala vodu da teče Da se zvukovi mog propadanja ne čuju I da misle da samo detaljno perem ruke Vremenom je hrana postala neprijatelj Od kog se sklanjaš Više mi nije bilo do njenog ukusa, uzimala sam tek toliko da preživim Tek toliko da ne izbledim Iako bih to najradije volela Praznina u želucu me je u mojoj uvrnutoj mašti činila da se osećam živom Iako sam svakim danom to bila sve manje Hladni beogradski vetrovi su mi otežavali kretanje Moja svest više nije znala šta je san a šta java I čudno.. zbilja čudno. Jednog decembarskog dana, u tramvaju broj 9 Nije bilo mesta za sedenje Sa obe ruke sam se držala za rukohvat Ali to nije bilo dovoljno Moje telo je pri svakom cimanju te prastare mašine poskakivalo I baš kod velelepnog Hrama O svoje savršenstvo sam se spotakla Presavila se kao vila smrti Kao tramvajska Karenjina I zadobila potres mozga O jedan glupi, metalni rukohvat I znate... usamljene su zime na Dedinju Dijagnoza zbog koje sam tu? Kažu, anoreksija Ja sam samo čula "ja" Da sam... ja? Već dugo ne znam ko sam ja Čini mi se, od kad mi je prvi put zahladnelo Želeći da postanem savršenstvo, isto me je pojelo Vrištala sam "Kako mogu da budem anoreksična kad mi je BMI normalan? Kada nemam 40tak kila Kada sam i dalje, Prokleto Ukleto DEBELA?" Rekli su mi, dok sam čupala infuzije iz svojih krvavih ruku Da mi telo iznutra isuviše oštećeno Da je anoreksija bolest uma - Ne, to je savršenstvo, ispravila sam ih - Ne, to je smrt, rekli su mi Da je to mentalna bolest koja izgori telo Koja ga satre Da i u sopstvenoj senci vidi demona Samo da bi demon zapravo bio u njemu, u umu U srcu I lepo je žuto cveće na Dedinju Tako sam jasno mogla da vidim, uzdižući se, bogataške cvetove u velelepnim vilama U kakvima sam sanjala da ću jednom, kasno u noć Čitati Njemu Čehova Ili Selimovića Ili poeziju Ahmatove Ili stvorila neku našu Sanjala... uzdižući se ka prolaznosti Ka prikrivenoj smrti I ako igde kažu, a trebalo bi Neka to bude da je anoreksija bolest hladnoće Upalih zglobova Polomljenih ogledala Neispunjenih snova I zabranjenih ljubavi Posrnulih ovakvih kao ja Koje vrhove zimskog cveća na Dedinju Iz psihijatrijske bolnice Sa hladnim, platneno belim čaršafima Vide dok im duša odlazi bliže suncu Jer, kako bih drugačije videla to cveće iza dvometarskih ograda skupih kuća? Iluzija Samoća Moj bol jer njegovog odraza nema pokraj mog Na pločniku Knez Mihailove Niti u odrazu butika Niti u mirisu kiše Niti na klupici na Kalemegdanu Neka vam ne bude krivo zbog mene Moji posrnuli idealni zbog ljubavi i sopstvenog odraza koji bledi u zimskoj magli Su jedino tako mogli biti uništeni Od mene stvoreni, od mene i uništeni Uzdižući se ka nebu Uzimam te žute tačkaste grmove i od njih pravim buket svog života Od magle oko bolnice Pravim najlepšu haljinu Od šume sa Banjice, vraćam sebi uvojke kose koji su otpali I letim ka nebu, napuštajući bolnicu Nekrečenu vilu sa starim baroknim nameštajem, neizgovorene redove velikana koje sam mu želela čitati odevena u dugoj haljini, i nenapisane stihove života koji sam samo mogla priželjkivati i sanjati I takav ga, neodsanjan, selim u nebesa I grčevito grlim svoje mimoze, odnete sa Dedinja U istom danu kao i moj život.
Fleur Delacour


Нема коментара:

Постави коментар