Sara Knežević: Niko te nikad neće upoznati

i možda mi se snilo još jednom
i iznova varam sebe
da nas je ikada i bilo
i ne bismo se mogli voleti
ne razumeš ti
ni jedan deo
moga sveta
i ne umeš ti
da razapneš jedra i stvaraš
da sanjaš
nikada nisi ni želeo
jer živiš sam
opkoljen
zidinama
i sopstvenim
zamršenim mislima
i smešiš se kiselo
svima njima
jeftinim rečima
kupuješ poglede
zaljubljenih srednjoškolki
i hraniš se
smotanog duvana
u rukama
tražiš smisao u drveću
i zalascima sunca
daj
niko te nikad neće upoznati
jer ni sam sebe ne poznaješ
ne znaš ko si
kuda ideš
i šta tražiš
tmurna je
tvoja unutrašnjost
zagrljaji tvoji
bez topline
počinju da guše
gadiš drugima umetnost
ustima malim
ni stida
ni srama nemaš
ne umeš ti da voliš
umeće je tvoje jedino
da nahraniš ego
i olako obećaš
a malo je falilo
dušu na dlan
da ti spustim
i ispovest njenu da čuješ
o, kako malo..koliku sam samo želju imala
da oslobodim pticu
iz tvojih nedara
i da mi pokloniš pravog sebe
umesto jin-janga
koji je pripadao njoj
i pre nje još jednoj
koja je isto ovoliko
želela da sruši zidine
i pusti te unutra
u svoj svet
i iznova
tražila krivicu
u sebi
dok nazjad
nije shvatila
da si ti
zapravo
beznadežan slučaj

mučenje
iznova slušam
i pitam te
"gde je početak tvoje misli i reči i krvi?"


Нема коментара:

Постави коментар