Maštam o tome da mi energija ispunjava celo telo. Da sam zdrava i nasmejana. Da volim da trčim kao što volim da pišem. Da pijem mnogo vode i ne jedem šećer ni u njegovom najukusnijem obliku.
Maštam o tome da mi učenje ide lako. Završila sam fakultet koji obožavam. Knjige i dalje volim kao i pre najtežih ispita.
Maštam o tome da mi novac pada sa neba, direktno iz mog rada. Da radim samo ono što volim. Da volim svako jutro, jer nagoveštava nešto novo što ću stvoriti za sebe i druge. Volim svaku svoju napisanu reč, jer zaluta u bar jedno srce. Volim proces stvaranja, jer ga nesebično dajem.
Maštam o tome da uživam dok pevam. Da osećam jačinu i slobodu u glasu, u telu, u mislima. Da sam sigurna u svaki ton. Da se radujem pevanju kao on dok me sluša.
Maštam o tome da imam vremena za sve. Za sebe. Za ljubav. Za Džimija. Za prijatelje. Za sreću. Da ne tražim izgovore, već najkreativnije načine.
Maštam o tome da imam prijatelje koji su mi slični. Ljude koji vole život i sami ga grade. Ljude koji ne beže od stereotipa i ne bore se protiv sistema. Ljude koji jednostavno ljubavlju boje svoj mali sistem satkan od zadovoljstava. Ljude koji ne odustaju nakon prve prepreke. Ljude koji ne govore ,,nemoguće''. Ljude koji govore: mašta, čarolija, igra, radost, uspeh.
Maštam o tome kako me ljubi. Maštam o našim promrzlim prstima i vrelim osmesima dok nam sneg pada po obrazima. O mafinu za doručak i prebrancu za ručak. O zajedničkom pisanju ciljeva. O golicanju na autobuskoj stanici. O tome kako odmah briše svaku moju suzu. O tome kako sam sa njim potpuno svoja, potpuno slobodna, potpuno predana.
Mnogo sam maštala od malena. Knjige su mi bile najbolji drugari. Maštala sam širom otvorenih očiju. Možda su baš zbog toga moje oči, sada u stvarnosti, ispunjene stvarima iz moje mašte. Niko mi nikada nije rekao da je to ključ. Niko nije ni morao, jer sam verovala. Uvek sam znala da će se ostvariti sva moja maštanja, ali nisam znala kako. Često me je frustriralo što ne znam sve korake, ali sam duboko ipak verovala.
Zar ne bi bilo dosadno da sam znala tačno kako će se sve odigrati? Ovako sam bila iznenađena milion puta i isto toliko više uživala u ostvarenjima svojih želja. Zar ne bi bilo dosadno da su se moje želje ostvarile baš onako kako sam planirala?
Drago mi je što nisu, jer mi je život dao mnogo spektakularnije stvari. Dao mi je da se svakog dana zapitam kako je uopšte moguće da mi sledeći dan bude bolji. I uvek bude. Onda kada ne bude, samo idem dalje. Samo se krećem. Samo maštam iznova i iznova. Čudim se svom umu kako funkcioniše. Čudim se životu kako me uvek nadmaši. I uživam. I ostvarujem. I ne prestajem da maštam.
Maštam o tome da mi učenje ide lako. Završila sam fakultet koji obožavam. Knjige i dalje volim kao i pre najtežih ispita.
Maštam o tome da mi novac pada sa neba, direktno iz mog rada. Da radim samo ono što volim. Da volim svako jutro, jer nagoveštava nešto novo što ću stvoriti za sebe i druge. Volim svaku svoju napisanu reč, jer zaluta u bar jedno srce. Volim proces stvaranja, jer ga nesebično dajem.
Maštam o tome da uživam dok pevam. Da osećam jačinu i slobodu u glasu, u telu, u mislima. Da sam sigurna u svaki ton. Da se radujem pevanju kao on dok me sluša.
Maštam o tome da imam vremena za sve. Za sebe. Za ljubav. Za Džimija. Za prijatelje. Za sreću. Da ne tražim izgovore, već najkreativnije načine.
Maštam o tome da imam prijatelje koji su mi slični. Ljude koji vole život i sami ga grade. Ljude koji ne beže od stereotipa i ne bore se protiv sistema. Ljude koji jednostavno ljubavlju boje svoj mali sistem satkan od zadovoljstava. Ljude koji ne odustaju nakon prve prepreke. Ljude koji ne govore ,,nemoguće''. Ljude koji govore: mašta, čarolija, igra, radost, uspeh.
Maštam o tome kako me ljubi. Maštam o našim promrzlim prstima i vrelim osmesima dok nam sneg pada po obrazima. O mafinu za doručak i prebrancu za ručak. O zajedničkom pisanju ciljeva. O golicanju na autobuskoj stanici. O tome kako odmah briše svaku moju suzu. O tome kako sam sa njim potpuno svoja, potpuno slobodna, potpuno predana.
Mnogo sam maštala od malena. Knjige su mi bile najbolji drugari. Maštala sam širom otvorenih očiju. Možda su baš zbog toga moje oči, sada u stvarnosti, ispunjene stvarima iz moje mašte. Niko mi nikada nije rekao da je to ključ. Niko nije ni morao, jer sam verovala. Uvek sam znala da će se ostvariti sva moja maštanja, ali nisam znala kako. Često me je frustriralo što ne znam sve korake, ali sam duboko ipak verovala.
Zar ne bi bilo dosadno da sam znala tačno kako će se sve odigrati? Ovako sam bila iznenađena milion puta i isto toliko više uživala u ostvarenjima svojih želja. Zar ne bi bilo dosadno da su se moje želje ostvarile baš onako kako sam planirala?
Drago mi je što nisu, jer mi je život dao mnogo spektakularnije stvari. Dao mi je da se svakog dana zapitam kako je uopšte moguće da mi sledeći dan bude bolji. I uvek bude. Onda kada ne bude, samo idem dalje. Samo se krećem. Samo maštam iznova i iznova. Čudim se svom umu kako funkcioniše. Čudim se životu kako me uvek nadmaši. I uživam. I ostvarujem. I ne prestajem da maštam.
Dajana Mitrović
psihologija
Нема коментара:
Постави коментар