Retko sam pisala o tebi
Šta više, od kada si ti kročio u moj život, reči koje su bile moje oružje života, su nekako postale manje važne
U početku si mi pokazao sreću veću od mene same
Veću od malog grada gde smo se našli, čitav život jedno blizu drugog, a nikada zajedno, sve do tog hladnog aprila
Živela sam za noći sa tobom, pravili smo planove kako će naš život u velegradu izgledati
Mislila sam da nikada neću nikome pripadati kao tebi tog divnog leta
Da je moja životna nit vezana za tvoju, i da nema ničeg lepšeg nego znati kako dišeš
Volela sam tvoj hod umetnika koji hoda u ritmu koji sam stvara a ne koji okolina nameće
Voleo si moje malo, elegantno kretanje i moje letnje haljine
U našem malom, skučenom gradu
Dve hiljade i šesnaesteKad smo zajedno sanjali
I kad sam u tvojim snovima bila ja
A u mojim ti
Ali kako to obično biva sa mladalačkim snovima, životna jesen, poput svojih vetrova, iznenada promeni smer
I sa vrha te ne sruči odmah na dno, da se razbiješ i prepukneš
Već te ljuljuljka levo-desno da i ne shvatiš da padaš
I odjednom uvidiš da vrh na kome si bio posmatraš sa dna
I da ti je tako postala trajna životna bol od koje ne znaš kako se leči
Kako se beži
Niti kako se na nju ne misli
A kamoli zaboravlja
I došlo je vreme velegrada
U naše živote
Gužva i drugi ljudi
Svađe oko stvari koje se sada čine frapantno glupe
One scene u jedanaest uveče kroz Nemanjinu dok je oktobar još bio topao
I ljudi nas gledali kao dva poludela deteta
Tvoje odbijanje da pustiš da odem
Moje moljenje da mi se skloniš sa očiju
Tvoj ulazak za mnom u tramvaj uplakanih očiju
I nastavljanje vožnje i kada sam ja sišla
Te noći smo mi kao mi umrli
Jer svaka naredna svađa je bila kao senka te
Samo su se ređale loše stvari koje smo imali reći jedno drugome
I jedino nas je telesna strast nekada spasavala od rasprava
I dalje sam sanjala tebe
I dalje si sanjao mene
Samo su to sada bili košmari
Kao da sam svaki put umirala od pomešanih osećanja kada bi se naša tela ispreplitala
Svaki moj uzdah je bio i odraz neponovljive želje, i spajanja sa onim ko me ranjava
Nešto slično kao kada žrtve razviju osećanja za onoga ko ih ubija
I zato su mi postale jasne one scene iz loših filmova kada tokom vođenja ljubavi, nekome sevne suza u oku
Tako je to kad želiš da pobegneš u prošlost, ali ne nekim drugim rukama, već onome ko ste bili pre
Istoj osobi
Samo drugim "vama"
I sada je došao taj februar
Maštala sam kako ću ti kupiti neki smešan crveni poklon
Kako ćeš me grliti čitavog dana
A umesto toga sedim i sećam se ko smo bili
Kako mi nedostaje tvoj miris
Nova nepročitana poruka od tebe
Tvoje ruke oko mog struka
Dok sklanjam naše slike po stanu
A ti verovatno lažeš ljude da tetovaža "too rare to break, too wild to last" nije posvećena nama
I tako svako tone u svoje laži
Ti verovatno u neke nove zagrljaje
Ja u neko novo ludilo
Svako na svojoj strani Save
Suprotnoj, koja se ne dodiruje i na drugu stranu ne prelazi
I ja koja bi pre sebi prste presekla nego priznala da nedostaješ
Ti koji... ne znam šta.
Sve što sam o tebi znala se sve više udaljava od blizine biti, i to ukleto boli.
I možda je taj grad bio mali i tesan
Ali za naše snove nikada nije
U njemu je samo bilo bitno
Da te imam
Da me imaš.
Šta više, od kada si ti kročio u moj život, reči koje su bile moje oružje života, su nekako postale manje važne
U početku si mi pokazao sreću veću od mene same
Veću od malog grada gde smo se našli, čitav život jedno blizu drugog, a nikada zajedno, sve do tog hladnog aprila
Živela sam za noći sa tobom, pravili smo planove kako će naš život u velegradu izgledati
Mislila sam da nikada neću nikome pripadati kao tebi tog divnog leta
Da je moja životna nit vezana za tvoju, i da nema ničeg lepšeg nego znati kako dišeš
Volela sam tvoj hod umetnika koji hoda u ritmu koji sam stvara a ne koji okolina nameće
Voleo si moje malo, elegantno kretanje i moje letnje haljine
U našem malom, skučenom gradu
Dve hiljade i šesnaesteKad smo zajedno sanjali
I kad sam u tvojim snovima bila ja
A u mojim ti
Ali kako to obično biva sa mladalačkim snovima, životna jesen, poput svojih vetrova, iznenada promeni smer
I sa vrha te ne sruči odmah na dno, da se razbiješ i prepukneš
Već te ljuljuljka levo-desno da i ne shvatiš da padaš
I odjednom uvidiš da vrh na kome si bio posmatraš sa dna
I da ti je tako postala trajna životna bol od koje ne znaš kako se leči
Kako se beži
Niti kako se na nju ne misli
A kamoli zaboravlja
I došlo je vreme velegrada
U naše živote
Gužva i drugi ljudi
Svađe oko stvari koje se sada čine frapantno glupe
One scene u jedanaest uveče kroz Nemanjinu dok je oktobar još bio topao
I ljudi nas gledali kao dva poludela deteta
Tvoje odbijanje da pustiš da odem
Moje moljenje da mi se skloniš sa očiju
Tvoj ulazak za mnom u tramvaj uplakanih očiju
I nastavljanje vožnje i kada sam ja sišla
Te noći smo mi kao mi umrli
Jer svaka naredna svađa je bila kao senka te
Samo su se ređale loše stvari koje smo imali reći jedno drugome
I jedino nas je telesna strast nekada spasavala od rasprava
I dalje sam sanjala tebe
I dalje si sanjao mene
Samo su to sada bili košmari
Kao da sam svaki put umirala od pomešanih osećanja kada bi se naša tela ispreplitala
Svaki moj uzdah je bio i odraz neponovljive želje, i spajanja sa onim ko me ranjava
Nešto slično kao kada žrtve razviju osećanja za onoga ko ih ubija
I zato su mi postale jasne one scene iz loših filmova kada tokom vođenja ljubavi, nekome sevne suza u oku
Tako je to kad želiš da pobegneš u prošlost, ali ne nekim drugim rukama, već onome ko ste bili pre
Istoj osobi
Samo drugim "vama"
I sada je došao taj februar
Maštala sam kako ću ti kupiti neki smešan crveni poklon
Kako ćeš me grliti čitavog dana
A umesto toga sedim i sećam se ko smo bili
Kako mi nedostaje tvoj miris
Nova nepročitana poruka od tebe
Tvoje ruke oko mog struka
Dok sklanjam naše slike po stanu
A ti verovatno lažeš ljude da tetovaža "too rare to break, too wild to last" nije posvećena nama
I tako svako tone u svoje laži
Ti verovatno u neke nove zagrljaje
Ja u neko novo ludilo
Svako na svojoj strani Save
Suprotnoj, koja se ne dodiruje i na drugu stranu ne prelazi
I ja koja bi pre sebi prste presekla nego priznala da nedostaješ
Ti koji... ne znam šta.
Sve što sam o tebi znala se sve više udaljava od blizine biti, i to ukleto boli.
I možda je taj grad bio mali i tesan
Ali za naše snove nikada nije
U njemu je samo bilo bitno
Da te imam
Da me imaš.
Fleur Delacour
Нема коментара:
Постави коментар