Asfalt miluje
moje štikle,
dok deo puta vibrira
uz njegove pokrete.
Milujući pregibe mojih nogu
asfalt ječi
kad god kroče njime.
Poput korova
njegova žudnja me obavija
vuče tlu
željan dodira mojih stopala.
Oh,
divan put me vodi
perspektivi moje budućnosti,
koracima mojih iluzija,
slutnji,
emociji,
nepredvidivosti goruće strasti.
Vodi me njemu.
Crnom odelu,
cipelama,
kravati posipanoj trulim višnjama,
beskrajnom trenutku novih početaka.
Vodi me
kako bismo odbacili
savest i stid
kako bismo pokazali hrabrost u ogoljenosti.
Ja ne znam tog čoveka,
te oči
dok tmina ponoći
okuplja publiku senki.
Ali,
u tom krugu
na sredini raskršća
poštujemo pravila i granice
dok njegovo telo priziva moje.
Moja nežna haljina od svile
poziva teški somot njegovog kaputa
poručujući mu da ga skine.
Ruka se podiže
znajući da će je njegova uhvatiti.
Struk traži utočište
u stisku njegove ruke,
a nedra hrle spajanju.
Naša tela govore bajku.
Levom nogom
narušavam čvrstu ravnotežu janga,
ali jin povlači levu u stranu radi balansa.
Iz okreta u okret
sa žestinom,
patnjom,
brzinom,
udaramo o Danteove krugove pakla.
Senzualno zastajemo
kako bih iscrtala
osmicu beskonačnosti
obuzdane strasti
dok Mesec osvetljava našeg svedoka.
Večitu mladost.
Za nju igramo.
Skidajući maske,
pakleni krug nestaje,
Mesec zalazi za oblake,
dok tvoji topli dlanovi greju moje lice.
Gledamo se dugo,
jer od pogleda sve počinje,
sa pogledom se sve završava.
I sve je mirno,
osim ove noći koja je upoznala
pravo značenje žudnje,
prisustvujući zaustavljanju vremena.
Ti i ja,
mi smo tako mirni
jer je ponoć naša
i mi igramo
ovaj tango smrti
samo i jedino iz razloga
da bismo zauvek živeli.