Idilični spisi slobode: Još jedna besana noć

Boli tišina okorelog kreveta koji bi da jeca i plače umesto nas
Boli miris jutra koje počinje sa tobom, a bez tebe
Bole vratne žile koje ljubih požudno uvek kad se nađeš neočekivano u mojim očima
Ispred mene - nemiri i strah
Nikada se od tebe nisam branio
Boli ruka iz oblaka koja poziva na pomirenje
A ne bih da iko zna koliko boli svaki ponor tebi namenjen
I koliko gadljivo odbacujem svakoga,
Ko bi da te zameni
A osećanja merim uzdasima tokom dana
Krijem bol, a uzdišem

Lažljivo se smešim uličnim sviračima
A već vidim sebe, kako poslednji novac namenjujem njima, nakon našeg rastanka
I pridružujem se tamburašima dok ponoć ispraćamo
Istrgnut iz stvarnosti, ljubim sutrašnjicu
Ne volim Bukovskog ni njegove razvratne žene, kockarske porive i poroke
Nisam želeo da budem k'o on
Ali bih da ostavim svoju ljubav
Upisanu na istorijskom zidu
Držao bih ruku tvoju uz moje srce
Da osetiš nagon osvedočenog ljubavnika
Rešenog da se bori za tebe
U kazamatu bez svetla
Zatvoren, jer volim
Srušio bih ponovo Berlinski zid i zbacio okove prošlosti
Uveo bih monarhiju
Da te proglasim kraljicom
I zaspao sa tobom na Jelisejskim poljima
Dok šansone opisuju Pariz sedamdesetih
Na tvom omiljenom jeziku
Živopisne freske ljubavi nikad ne umiru, jednom naslikana, tu ostaješ.
Vrištavice od smeha stvorena!
Pokrove poslednjim mislima!
Oprosti mi što te volim.
Milan Gajić



Нема коментара:

Постави коментар