Ona je
tatina dama
čeka voz
u osam i deset
ne reaguje
na komplimente konobara
na srećan život
njena ramena
sazvežđe su
mnogih života
ovog jutra
ona je
kapriciozno ostvarenje
verujem u nju
kao u sve svece
mada sam ateista
usamljen sam
kao fjord u Irskoj
zamišljaju je golu
naježenu
ničiju
raspuštenu
ona baca
Cinque Terre u zaborav
odeva ga u sramotu
njene reči
cepale su moj jastuk
gotovo svakog jutra
psovke nosi
u velikoj tašni
tuđu zavidnost
ljubomoru
i zajedljivost
cepa
kao stare misli na papiru
već plaćene račune
nju je briga
jer je sama sebi
već prevelika briga.
Ona je
mamina dugogodišnja želja
plod mašte
inteligencije
i neobičnosti
verujem
da rub njene haljine
jeste linija mog života
da će rasuti svemirsku prašinu
meni u lice
jer ona
ima reč
koja me razara
i sastavlja
njeno srce
pumpa jedinstvenost
moje srce pumpa
onaj pogled
pod sazvežđem kose
u rano jutro
tragika budućnosti je
što je projekcija naših strahova
a sadašnjost
poigrava
kao prašina u mojoj sobi
ona zna
da je usamljena
ona zna
da su moji svetovi
između njenih usana
ona beži
ovog jutra
u osam i deset
a ne zna
da svaki krvni sud pamti
da su arterije stecište
onoga što je bilo
i ja
želim
da konačno zagrli
seizmologiju
svoje
haotične ličnosti.
Nađa Lazarević
Нема коментара:
Постави коментар