Ja nisam dovoljno jak za ljude pa se hvatam za pesmu.
Iz dana u dan, iz oblaka u reku,
sve više verujem da je svest jedino ropstvo;
da je život jedina bolest.
Osećam gađenje u ustima proizvedeno neznanjem bučnih lenština.
Proždire me tananost zablude u kojoj su tako čvrsto upleteni.

Odsustvo samokontrole je sve učestanije
i ja im na glupost odgovaram očnjacima,
oštrim kao istina.
Raskrstio sam sa svakim oblikom prijateljstva jer sam opsednut suštinom;
živim u senci života i odatle prizivam crne rupe -
čuda sposobna da iskrive prostor i vreme u kojima smo tako beznadežno izgubljeni.

Isparava iluzija iz mog oka
i sve više je ima u razumu.
Nedostaje mi osećaj empatije.
Srčem rakiju glasno kako bih se uverio da sam okružen tišinom.
Nama, zapravo, nikad nije bilo suđeno da budemo prvi,
ali sam ja bar 'kušao kroz junski lihor i martovski pupoljak.
Penkalom materijalizujem misli,
ne bi li glavu načinio udobnijim mestom.
Ubi me nemoć da te održim budnom.
U tebi je sve mlako
i nežno
i ravno;
u tebi je sve za čime vapim;
u tebi je sve ono što me ni jedna knjiga neće naučiti,
a ja sam zver...
Začepio bih svaku tvoju poru i zapalio duh
da ti pokažem kako je to sagoreti u sopstvenom plamenu bez prava na poslednji udisaj.
Eto, da te približim sebi.
Eto, da si dam još jednu šansu.

Ali ne,
ja ću radije vekovima, sam samcit, lajati na mesec, no da pripadam.
Sve ću - samo da ne pripadam,
a ti, nado moja, budi svedok ove dekadence.