Maja Bogdanović: Posle ljubavi ostaje - sve

Molio sam svemir za čudo još od septembra.
Preklinjao sam
da ne osećam vise ruke,
u svojima,
na vratu,
u kosi.
Krivio sam Balaševića
i nekolicinu rok bendova
za mnogo toga što mi se desilo u životu,
jer ništa nije bilo kao u stihu.
Svega sam se odricao.
Svega što sam tako žarko onomad želeo.
Mnogo sam krivio Kapora,
zbog onih reči
o tome šta ostaje posle ljubavi.
Kako je mogao reći da na kraju ne ostaje ništa?
Kako ništa kad je meni posle tebe sve ostalo?
Svi ramovi,
slike,
poruke ostavljene na ogledalu,
skice,
knjige razbacane po fiokama,
diskovi izmešani s mojima.
Sve mi je ostalo.
Nisam imao gde sa svime čega sam se sad gnušao.
Nisam znao gde,
da spalim čaršave,
košulje,
i tvoje marame okačene po stanu.
Gde da odbacim svoju kožu potpuno obučenu u tvoje dodire,
opojnu od tvojih mirisa?
Nisam znao kako,
da provetrim sebe od tvojih reči,
od pesama,
i mirišljavih sveća na svakom ćošku.
Hteo sam da pobegnem od tvog glasa,
Hteo sam snove bez nemirnih plavih očiju,
očiju beznadja i razočarenja.
Žudio sam za bar jednom prospavanom noći bez tvoje senke sa mnom.
Sklanjao sam pogled s lica koja su me podsećala na tebe,
Isključivao sam televiziju i radio
Sedeo sam u tišini s rukama u džepovima.
Sedeo sam spreman da krenem
Kofer me je čekao na vratima
i dvaneest poziva na mobilnom telefonu.
Mislila si da ću možda opet pasti na tvoj setan glas.
Zaista me ne poznaješ dovoljno, draga.
Izvini, žurim, izgleda da mi život kuca na vrata.




1 коментар: