Pišem ti
Predstavu dostojnu tvoje veličine,
Nalazim te iza kulisa,
Spuštenih zavesa,
U dnu mraka
Sa svetlećim očima kukavice
Uprtih u moju belu put
Nalazim te u zvuku kloparanja lokomotiva
U svačijim leđima spremnim na odlazak
U tvojoj nemoći da otkineš sa sebe osudu i prekor drugih,
Jer si hteo da uzoptiš tek procvali plod moje mladosti
Za kojim tvoje prohujale godine pojuriše žudeci da osete ekstazu,
Prvu jutarnju rosu
Koja poput vela prekri me celu.
Samo na čas,
našla sam te u želji
Da ćeš opet biti mlad i jak
Ako okusiš kap izvora
Sa mojih nedara,
Ako pokupiš sve zvezde iz moje kose i postaviš ih u svoje oči,
Ako zarobiš moj osmeh među svoje zube i meko ga mamiš,
Ako me utkaš u snove i nadanja,
Nežno me priviješ u zagrljaj,
Oh, Bože,
Pa prevariš vreme da zaboravi na tebe
Da bi me sačekao netaknut
Da naposletku budem tvoja
Po godinama i zrelosti,
Po korenima koje ćeš pustiti u mene,
Po divnoći u kojoj ću proklijati za tebe
Daleko na krilima,
oslobođeni jada
Koji nam ljudi zadaše.
Pišem ti,
jer znam da si uzviknuo:
-Ne!
Pao si ničice
Na kolena
Slep od bola
Promrznut od tuge
Moleći svoga Gospoda
Za oproštaj od grešnih misli
Željnih mene,
Koja ti ne bejah data u tvoje vreme,
Koju želis da otmeš od njene sigurne budućnosti,
Od pripadanja drugome čoveku,
Jer on ne zna kako ti nosiš moj miris u nozdrvama
Kako skrivaš bore
Izjeden mukom
Pred mojim čistim licem,
Kako tvoja ljubav nadmašuje silu koja otkucava,
Kako želis da se budiš pored moje nevinosti
Sa one strane spasenja,
Kako želis u večnost da odeš zagledan u tamne oči svoje ljubljene,
Mene,
Koju mrziš
zato što ne možeš da ne voliš,
Jer patiš tako dugo
Dok na krhkim leđima nosiš teret krivice
Jer su se drznule ruke tvoje da otključaju moje telo,
Da ukradu sanjiv lepet u grudima,
Pa me sada nosiš sa stidom
Preklinjući mene kao svoju jedinu slabost.
Kao jedinu koju ćeš ikad znati da si istinski voleo;
Kao jedinu koju ti je oduzela prevrtljiva starost,
Koju ćeš nositi na raspeću,
Jer te izdadoše sopstvene ruke
Koje moju ljubav oduvek nosiše.
Pišem ti,
Jer ne umem da te sagradim, moja postojana tvrđavo.
Pišem ti,
Moja ljubavi.
Predstavu dostojnu tvoje veličine,
Nalazim te iza kulisa,
Spuštenih zavesa,
U dnu mraka
Sa svetlećim očima kukavice
Uprtih u moju belu put
Nalazim te u zvuku kloparanja lokomotiva
U svačijim leđima spremnim na odlazak
U tvojoj nemoći da otkineš sa sebe osudu i prekor drugih,
Jer si hteo da uzoptiš tek procvali plod moje mladosti
Za kojim tvoje prohujale godine pojuriše žudeci da osete ekstazu,
Prvu jutarnju rosu
Koja poput vela prekri me celu.
Samo na čas,
našla sam te u želji
Da ćeš opet biti mlad i jak
Ako okusiš kap izvora
Sa mojih nedara,
Ako pokupiš sve zvezde iz moje kose i postaviš ih u svoje oči,
Ako zarobiš moj osmeh među svoje zube i meko ga mamiš,
Ako me utkaš u snove i nadanja,
Nežno me priviješ u zagrljaj,
Oh, Bože,
Pa prevariš vreme da zaboravi na tebe
Da bi me sačekao netaknut
Da naposletku budem tvoja
Po godinama i zrelosti,
Po korenima koje ćeš pustiti u mene,
Po divnoći u kojoj ću proklijati za tebe
Daleko na krilima,
oslobođeni jada
Koji nam ljudi zadaše.
Pišem ti,
jer znam da si uzviknuo:
-Ne!
Pao si ničice
Na kolena
Slep od bola
Promrznut od tuge
Moleći svoga Gospoda
Za oproštaj od grešnih misli
Željnih mene,
Koja ti ne bejah data u tvoje vreme,
Koju želis da otmeš od njene sigurne budućnosti,
Od pripadanja drugome čoveku,
Jer on ne zna kako ti nosiš moj miris u nozdrvama
Kako skrivaš bore
Izjeden mukom
Pred mojim čistim licem,
Kako tvoja ljubav nadmašuje silu koja otkucava,
Kako želis da se budiš pored moje nevinosti
Sa one strane spasenja,
Kako želis u večnost da odeš zagledan u tamne oči svoje ljubljene,
Mene,
Koju mrziš
zato što ne možeš da ne voliš,
Jer patiš tako dugo
Dok na krhkim leđima nosiš teret krivice
Jer su se drznule ruke tvoje da otključaju moje telo,
Da ukradu sanjiv lepet u grudima,
Pa me sada nosiš sa stidom
Preklinjući mene kao svoju jedinu slabost.
Kao jedinu koju ćeš ikad znati da si istinski voleo;
Kao jedinu koju ti je oduzela prevrtljiva starost,
Koju ćeš nositi na raspeću,
Jer te izdadoše sopstvene ruke
Koje moju ljubav oduvek nosiše.
Pišem ti,
Jer ne umem da te sagradim, moja postojana tvrđavo.
Pišem ti,
Moja ljubavi.
Ivana Jovanović
Нема коментара:
Постави коментар