Milena Nikolić: Ja sam čudna

Ja sam čudna
zaljubljujem se u šake
u dubok glas
u polurazbojnički hod.
Lepo lice
sjajan ten
ispeglane košulje
ne ostavljaju utisak na mene
i sve ono što upada u oči
ne zapada mi za oko.
Ja sam čudna
nikada te nisam volela
Volela sam način 
na koji držiš cigaru 
između tankih prstiju
i to kako je ustima 
izvlačiš iz kutije
jer ti je druga ruka
već zauzeta upaljačem
dok svaka vena na tebi
željno čeka da 
desetominutna doza nikotina
prostruji kroz nju.
Ja sam čudna
za mene je ljubav bilo
ono razuzdano, vrelo leto
pre par godina
oni pijani pozivi 
kasno u noći
a ne ova topla zima sa tobom
i sva naša mirna jutra.
Za mene su ljubav bile
one krošnje 
iza kojih smo se krili
a ne ove staze
kojima šetam sa tobom
dok me pokazuješ svetu.
Za mene je ljubav bilo
njegovo veliko „gde si“
a ne ovo tvoje
tako sićušno „volim te“.
Ja sam čudna
osetila sam da bih
posle dužeg vremena
mogla napisati iskrenu pesmu
a sada sedim ovde
i besomučno lažem
i zamišljam drugog čoveka
kako bih napisala pesmu o tebi.




Нема коментара:

Постави коментар