U istom smo gradu
i priznajem
ne znam gde dalje
priznajem
računam korake
onom matematikom
koju nikada nisam znala
sabiram
zapravo oduzimam
množim i delim
sa nulom
to je jedini siguran ishod
sneg je
zima je
a očekivala sam proleće
preko okeana
sve se činilo
lakše
i ti
i ovaj grad
i sva godišnja doba
priznajem
ova soba je logor
ove police su zgarište
ja
sa jezikom
kao transsibirskom prugom
nema sam
pospana sam
nespremna sam
ja sam
a nisam
znam sa si ovde
na ovom istom asfaltu
istih manira
istih namera
istog položaja ruku
istog rasporeda
reči u rečenici
istog rasporeda
interpunkcijiskih znakova
lukavo se
kao lisica
provlačim kroz džempere
haljine
sve mamine opomene
guram reči
u bakin kolač od višanja
u istom smo gradu
onom mestu
koje nas je porodilo
rodilo
sahranilo
jezik ne probija
prednje sekutiće
zavezao se
umrtvio se
počni!
Progovori!
Prelomi!
U istom smo gradu
i ne znam gde ću
jer ću te sresti
jer ćeš mi reći
"lepa si"
"drska si"
"čuvaj se"
od koga da se sačuvam?
Tebe
sebe
ili života
mislim
ćutim
smišljam govor
među bakinim teglama
slatkog od jagoda
i slatko je
i divlje je
kako sam te srela
u istom gradu
iste visine
iste boje kose
iste brade
dok pitaš
hladno
kako je
preko okeana?
Je li stiglo proleće?
Nađa Lazarević
Нема коментара:
Постави коментар