Draga,
Danas sam pokušala da se
setim kada smo prvi put počele da se družimo. Nisam uspela. Sećanja iz srednje
škole mi se često stapaju bez smislenog poretka. Sećam se da si mi bila jedna
od najboljih drugarica. Sećam se da sam volela naše razgovore uglavnom van
škole. Sećam se da si ti uvek imala jednu ljubavnu priču, a ja bar deset. I da
ti nikada nije bilo jasno šta vidim u svima njima. I dok se sećam, ne osećam
nikakvu nostalgiju za tim vremenom.
Fakultet nas je
razdvojio. Međutim, sada obe znamo da su nas razdvojile vibracije. Obe smo išle
na dole, ali različitom putanjom i brzinom. Prestala si da me razumeš. Počela
si da mi smetaš. Usiljeno smo pokušale da se spojimo još nekoliko puta. Svaki
put mi je bilo sve gore. Tada sam odustala. Već sam naučila da otpuštam ljude
iz svog života. Udaljavanje od tebe mi nije značilo ništa. Vrlo dobro znaš da
ne mogu ja te prijatelje sa kojima pričam o fakultetu i vremenskim prilikama.
Da se dajem cela ili nestajem.
Kada sam počela da menjam
svoj život, nisam mislila o tebi. Iskreno, nikada nisam verovala da ćeš se
promeniti. Mislila sam da ti uverenja neće dati da isplivaš. Pratila sam svoj
napredak. Uviđala sam da se sve češće ispunjavaju stvari za koje sam verovala
da su nemoguće. Jedna od njih je bila da ćemo se jednog dana opet družiti.
Kada život želi da nešto
uradiš ili da se spojiš sa nekim, naći će najneverovatnije načine da to
ostvari. Počela si da se pojavljuješ na mestima na kojima te nikada ne bih
očekivala. Na mestima na kojima se uči da se veruje sebi, da se gradi svoj
život i da se ne krive drugi. Na mestima za koja sam verovala da su zaštićena
od cele moje prošlosti. A iz prošlosti si isplivala ti, potpuno ,,slučajnoˮ,
nenametljivo. Priznajem, bila sam skeptična. Nisam mogla da se otvorim odmah.
Nisam mogla da poverujem da se ljudi toliko menjaju.
Trenutak kada sam te
prihvatila u potpunosti je bio kada sam uvidela koliko sam se sama promenila.
Kada sam uvidela da su takve stvari itekako moguće. Kada sam prestala da
verujem u izreku: ,,Vuk dlaku menja, ali ćud nikadaˮ. Bile su nam neophodne te
četiri godine razdvojenosti kako bismo naučile kako se ide ka gore. Kako ne
bismo međusobnim kukanjem sputavale jedna drugu. Kako bismo same izgradile
svoju snagu i u sebi pronašle sreću, ne vapeći za drugima.
Naše prijateljstvo je
dokaz da se ljudi menjaju. Dok te gledam, imam osećaj da sam te tek sad
upoznala, a da te znam vekovima. Ponosna sam što smo imale hrabrosti da
otpustimo ego. Ponosna sam na našu 2016. godinu, u kojoj smo dopustile jedna
drugoj da se istinski upoznamo. U kojoj smo ostavile prošlost kao lekciju i
uronile u sadašnjost svim čulima. U kojoj smo rekle naglas sve čega se plašimo
i jedna drugoj postale podrška. U kojoj obe imamo samo po jednu najvažniju
ljubavnu priču. Od koje nastavljamo, slobodne i svesne, da rastemo zajedno.
Duše su nam bliske, samo je trebalo da ih pustimo da se izraze i pronađu.
Dajana Mitrović
Нема коментара:
Постави коментар