Kad se noću uvaljaš u moje mastiljave misli
I razliješ mi sve nesasušene želje,
Ja se nemo privijem uz sopstvene grudi
I pustim da šetaš po vijugavoj liniji mog tela,
Mrviš svoje obronke neba
I ostavljaš ih pod naborima moje kože.
Kad mi se noću vratiš
Sa puta oko sveta
Koji je trajao čitavu renesansu
Jedino što umem je da te sanjivog i opet razočaranog
Položim na ruke od bagrema
Kroz koje tutnje oluje
Željne tvojih vrtoglavih visina.
Jedino što umem je da te opsujem
Kako bi mi se vratio po malo ljut,
Pun novorođenih okeana,
Neukroćenih stena Kilimandžara.
Kada mi noću zaigraš sirtaki po širokim zenicama
Ja ne mogu da te oteram iz njih
Jer ne znam odakle si došao,
Ne znam ni gde ti se uliva prkosna senka.
Onda ti se sa trešnjama na ušima
Pridružim bosonoga
Kako bismo zajedno lomili tanjire
I tako zaboravili na pravu renesansu
Upravo ispisivajući novu
Na ramenima,
Zvucima lelujavih tela.
Ona je novija
I renesansnija!
Budalo,
Ti drsko pljuješ u lice svim zakonima fizike,
Genetike
I logike.
Ti sa podsmehom gledaš ogoljenog Davida
I uverljivije me vajaš rečima,
Onda prelivaš napupelim sokovima zaboravljenih melodija užurbano
Jer ti zora već gazi skut.
I opet hvataš poslednji pramičak mesečine.
Odlaziš ostavljajući svoj prepoznatljivi rad na liticama mojih obraza.
Posipaš me zvezdanom prašinom
Kao antikvitet osuđen na mršavi stalak i reflektore.
Odlaziš
Ostavljajući svojoj renesansi klupko konca kako se ponovo ne bi izgubio u lavirintu svojih misli.
I razliješ mi sve nesasušene želje,
Ja se nemo privijem uz sopstvene grudi
I pustim da šetaš po vijugavoj liniji mog tela,
Mrviš svoje obronke neba
I ostavljaš ih pod naborima moje kože.
Kad mi se noću vratiš
Sa puta oko sveta
Koji je trajao čitavu renesansu
Jedino što umem je da te sanjivog i opet razočaranog
Položim na ruke od bagrema
Kroz koje tutnje oluje
Željne tvojih vrtoglavih visina.
Jedino što umem je da te opsujem
Kako bi mi se vratio po malo ljut,
Pun novorođenih okeana,
Neukroćenih stena Kilimandžara.
Kada mi noću zaigraš sirtaki po širokim zenicama
Ja ne mogu da te oteram iz njih
Jer ne znam odakle si došao,
Ne znam ni gde ti se uliva prkosna senka.
Onda ti se sa trešnjama na ušima
Pridružim bosonoga
Kako bismo zajedno lomili tanjire
I tako zaboravili na pravu renesansu
Upravo ispisivajući novu
Na ramenima,
Zvucima lelujavih tela.
Ona je novija
I renesansnija!
Budalo,
Ti drsko pljuješ u lice svim zakonima fizike,
Genetike
I logike.
Ti sa podsmehom gledaš ogoljenog Davida
I uverljivije me vajaš rečima,
Onda prelivaš napupelim sokovima zaboravljenih melodija užurbano
Jer ti zora već gazi skut.
I opet hvataš poslednji pramičak mesečine.
Odlaziš ostavljajući svoj prepoznatljivi rad na liticama mojih obraza.
Posipaš me zvezdanom prašinom
Kao antikvitet osuđen na mršavi stalak i reflektore.
Odlaziš
Ostavljajući svojoj renesansi klupko konca kako se ponovo ne bi izgubio u lavirintu svojih misli.
Нема коментара:
Постави коментар