Psiholog: Bojana Obradović, savetovalište ''Entera''

Osuđivanjem vi sebe napadate dvostruko - jedan napad je usmeren na vaše ponašanje, a drugi na vas kao osobu. U redu je kada procenimo da smo pogrešili, objektivno sagledamo svoje greške i na osnovu toga se trudimo da uradimo nešto povodom toga, ili odlučimo da to pustimo. Ali osuđivanje sebe kao potpuno loše osobe zbog jednog lošeg dela je logička greška u razmišljanju. Nezdrava osećanja koja se mogu javiti su bes, i/ili osećanje krivice, i/ili osećanje manje vrednosti.

Većina nas je učena još od detinjstva da se moramo ponašati dobro, kao i da na ovom svetu postoje dve vrste ljudi, dobri i loši ljudi. I ukoliko se osećamo krivim kada uradimo nešto loše, mi ćemo to upamtiti i tako sledeći put nećemo učiniti loše delo. I zaista, kod velikog broja dece ovo disciplinsko sredstvo (naročito kod religioznih porodica) pomaže da deca budu poslušna.

A šta kada je to osećanje krivice prolongirano, šta kada postane teret koji osoba nosi kroz život i nezdravo utiče na život?

Onda bismo, za početak, trebali da napravimo razliku između zdrave i nezdrave emocije. Većina vas je čula za pozitivne i negativne emocije, jer je to uobičajena podela u psihologiji. U rebt-u (racionalno-emotivno-bihejvioralnoj terapiji) emocije delimo na zdrave i nezdrave. Zdrave emocije su funkcionalne, samopomažuće emocije i to su: zabrinutost, ljutnja, tuga, žaljenje, kajanje, nezadovoljstvo, razočaranje. Nezdrave emocije su disfunkcionalne, samoporažavajuće i to su: osećanje krivice, bes, ljubomora, depresija, anksioznost, mržnja, manija, osećanje manje vrednosti, itd.

Zdrave emocije su one koje nam pomažu da ostvarimo svoje ciljeve, dok su nezdrave emocije po definiciji samoporažavajuće, jer nas ometaju u dostizanju željenih ciljeva. Dakle, osećanje krivice je nezdrava emocija, dok su kajanje i žaljenje zdrave emocije. Da se vratimo na početak, ukoliko priznate sebi da ste odgovorni za ona ponašanja koja smatrate pogrešnim, nemoralnim ili povređujućim po druge, vi ćete moći da objektivno sagledate svoje ponašanje, da ga korigujete i da se u budućnosti potrudite da ne napravite istu grešku. Vi ćete priznati sebi da je vaše ponašanje pogrešno. To ne znači da ste vi loša osoba, zla osoba, užasna osoba koja je vredna svake osude.

Ukoliko, sa druge strane, sebe redovno osuđujete, možete biti skloni depresivnom raspoloženju, iz razloga što smo svi mi pogrešiva bića i nije realno da očekujemo od sebe da ćemo se uvek ponašati, razmišljati savršeno. Da, vi, kao i ja, i svi na ovom svetu samo nesavršena pogrešiva bića. Pak, ukoliko stalno osuđujete sebe zbog vaših loših postupaka, vrlo verovatno je da ćete se većinu vremena osećati potišteno. Osećanje krivice ne pomaže da sopstvene greške popravimo. Sa druge strane, kajanje i žaljenje nam mogu pomoći da objektivno sagledamo svoje ponašanje i na taj način pružimo sebi šansu da promenimo svoje ponašanje u budućnosti.

Zašto je to tako? Ljudi koji osećaju krivicu najčešće su toliko okupirani svojim mislima, bavljenjem samim sobom i svojom neadekvatnošću, da vrlo često nisu u stanju ni da uvide da mogu da promene svoje ponašanje. Kada osećamo krivicu, mi smo skloni da sebe opažamo kao lošu osobu i da nam kao takvima ne preostaje ništa drugo nego da činimo loše stvari. Sebe doživljavamo kao potpuno lošu osobu, te ulazimo u začarani krug. Mi to nazivamo samoispunjujuće proročanstvo. Šta to znači? Kada pojedinac jednom sebe etiketira kao lošu osobu jer je činio/la loše stvari, u većoj meri će biti sklon/a da i u budućnosti ponavlja iste greške.

Umesto da sebe osuđujete, bezuslovno prihvatite sebe, a to znači da prihvatite sebe u svim situacijama, bez obzira šta se dogodilo, kako se osećate, mislite i ponašate. I ne brinite, to ne znači da nećete biti kritični prema svojim postupcima, osećanjima i mislima, samo ćete to biti na zdrav način koji će vas voditi ka zdravijem i ispunjenijem životu. Osoba koja sebe bezuslovno prihvata je kritična, ali ne prema sebi kao celovitoj osobi, ona je kritična prema svom ponašanju, prema svojim postupcima, prema svojim pogrešnim obrascima mišljenja i osećanja, ali ne misli da je ona sama zbog toga loša osoba.

"Kada sam zaista počeo voleti sebe, shvatio sam koliko može biti uvredljivo kada pokušavam da nateram nekoga da radi ono što ja hoću, iako znam da trenutak nije pravi i da ta osoba nije spremna za to, pa čak i onda kada sam ta osoba ja. Danas, ja to zovem poštovanje." Čarli Čaplin