Zaveštanje ostavljam drugima.
Lažne osmehe odrobovaću bez priče o budućim naraštajima.
Neću se radovati ljudima,
Samo nebu.
Bolešljive sam tajne samo sebi ispričao,
I gonio muške nagone od sebe.

I sad nemam kuda...

Olistala je poslednje zasađena dunja,

Kojoj sam posvetio cvetne sokake

Mojih lažljivih nada o raju,

I čami u novom rađanju.

Tiskaju se zidovi u polumraku;

I senke govore jezikom straha,

Razborito žureći u noć.

A duboka sena puca na zaseok moga uma,

Ne nazirući med i mleko.

Lepršaju još samo dlake,

Naježene nastupajućom giljotinom;

Koja rešava ponore,

I dušu odmara;

Od života,

Bez življenja.