Sa tobom,
sve je uzalud
i ništa nije uzalud.
Sve čase mučne u budnosti bez tebe
koje provedoh,
sve je to umirila ruka tvoja koje nema,
sve je to pomirio beskraj praznine
između nas,
sve je to potrla ljubav od koje bježimo
koja nas čak ni ne juri,
iako oboje znamo
da davno nas je stigla.
Sa tobom,
sve je to uzalud
i ništa nije uzalud...
Znaš,
ja tako želim da ti kažem,
a ne usuđujem se da izgovorim.
Jer,
mi smo se uvijek preticali
za korak,
za dlaku,
za poljubac
i mi smo vazda kasnili,
nadajuci se da ćemo
jednom,
možda
stići na vrijeme.
Znaš,
zbog tebe poželim da imam duže ruke,
da bih te umirila punim zagrljajem.
Zbog tebe želim da su mi zubi sjajniji -
da te osmijehom obasjam,
zbog tebe proklinjem i na tebi se zahvaljujem,
živjeci blagoslov i kaznu
u istom blaženom trenu.
Zbog tebe se moj svemir čitav prevrće,
zbog tebe mu je muka
i nesnosan je,
i čas mu je toplo, pa hladno,
i čas je miran, čas - poludi.
Zbog tebe,
isključivo zbog tebe
ja ne znam kako se zovem,
niti znam koja je godina
i odakle sad ovi leptiri
i ovaj poj ptica u majski dan...
Zbog tebe ja ne znam kako se zovem,
ali prvi put vidim svetionik
u magli budućnosti,
pogledaj kako na zapadu
novo se sunce rađa,
eno, i ono zna -
da sve je uzalud
i ništa uzalud nije.
Нема коментара:
Постави коментар