Nema boljeg osećaja nego ustati rano izjutra, dok većina ljudi još spava, i uraditi nešto za sebe. Nešto što te čini opuštenijim, srećnijim i rasterećenijim. Ja volim da trčim,
oduvek sam to voleo i to je oduvek bio moj ventil, moj način da izbacim iz sebe
negativnu energiju. Poslednjih godinu dana, pa možda i malo preko, zbog
povrede, bio sam sprečen da trčim. To mi je predstavljalo veliki problem jer
nisam mogao da se nosim sa količinom energije koja se u meni skupljala, a nisam
imao način da je izbacim iz sebe.
Vremenom sve to počinje da prelazi i u glavu, da stvara preveliko opterećenje. Povlači za sobom agresiju, bes, frustracije... izjeda te iznutra. Posle ogromne borbe u glavi, počinješ da tražiš alternativne tokove za izbacivanje sve te negativnosti iz sebe. Svako mora da ima nešto što ga drži iznad površine. Toliko je puno nervoze i napetosti u vazduhu da bi, kada bismo se svi jednostavno prepustili prvoj reakciji, sve išlo naopako. Neophodno je pronaći mir u svojoj glavi, u sebi. Kada se prepustiš takvim mislima postaješ težak kao sidro i niko ne može da te izbaci iz balansa. Niko ne može da utiče na tvoje ponašanje, da isprovocira tvoj duh ili izazove tvoju reakciju. Sam vladaš sobom, nema afekta, niti refleksnih ispada. Kada dovedeš sebe u to stanje svesti, postaješ imun na glupost, na provokacije, na primitivizam. Postaješ imun na svoju preku narav, na izlive besa, na sve što te nekada činilo slabim.
Nisu mi potrebni problemi, nisu mi potrebne frke, tuče, nasilje. Nemam kome da se dokazujem, niti sam spreman na tako nešto. Ne želim više da gubim vreme i nerve na takve stvari, želim da živim, da volim, da stvaram. Da uživam u sitnicama, u mislima, u treningu, u učenju.
Obradovala me je skoro vest, kao i svakog lokal-patriotu, da je fudbalski klub Zemun, nakon deset sezona, ponovo ušao u Super ligu. Mada nisam verni pratilac fudbala, ta informacija mi je popravila dan. Dok ovo pišem, u pozadini se vrti nova/stara pesma Haustora koja je objavljena evo sada, posle 27 godina. Šta vam više treba od toga da provedete jedno divno veče. Kvalitetna muzika i malo piskaranja, nije loša ponuda, prihvatam.
Nije sve u materijalnom, iako smo svi zavisni od toga i većina nas mora da radi stvari koje ne voli da bi nekako izašli na kraj sa realnošću. I svi smo na neki način na istom raskršću, ali ne biramo svi isti put. Mnogo puta sam se zaletao i završavao tamo gde mi nije mesto, a još manje želja da budem. Previše sam puta nepromišljeno srljao kroz dileme, ali kada udariš dovoljno puta glavom u zid, shvatiš da ipak tuda nećeš moći da prođeš. Ne postoje prečice, ne postoje iluzije, zablude i obmane, samo jedan put. Možeš da čekaš, budeš besan, ljut i da gledaš kako da nekome napraviš problem, a možeš i da ustaneš, razbistriš glavu, napraviš plan i uradiš nešto dobro za sebe, danas.
Ustao sam jutros rano i pogledao kroz prozor. Bilo je lepo vreme, bar za moje standarde. Sunce je tek stidljivo provirivalo na našu stranu. Izašao sam na poluvlažnu ulicu, udahnuo svež jutarnji vazduh i zažmurio na nekoliko sekundi. Zatim sam stavio slušalice u uši, pojačao muziku do kraja i počeo da trčim.
Vremenom sve to počinje da prelazi i u glavu, da stvara preveliko opterećenje. Povlači za sobom agresiju, bes, frustracije... izjeda te iznutra. Posle ogromne borbe u glavi, počinješ da tražiš alternativne tokove za izbacivanje sve te negativnosti iz sebe. Svako mora da ima nešto što ga drži iznad površine. Toliko je puno nervoze i napetosti u vazduhu da bi, kada bismo se svi jednostavno prepustili prvoj reakciji, sve išlo naopako. Neophodno je pronaći mir u svojoj glavi, u sebi. Kada se prepustiš takvim mislima postaješ težak kao sidro i niko ne može da te izbaci iz balansa. Niko ne može da utiče na tvoje ponašanje, da isprovocira tvoj duh ili izazove tvoju reakciju. Sam vladaš sobom, nema afekta, niti refleksnih ispada. Kada dovedeš sebe u to stanje svesti, postaješ imun na glupost, na provokacije, na primitivizam. Postaješ imun na svoju preku narav, na izlive besa, na sve što te nekada činilo slabim.
Nisu mi potrebni problemi, nisu mi potrebne frke, tuče, nasilje. Nemam kome da se dokazujem, niti sam spreman na tako nešto. Ne želim više da gubim vreme i nerve na takve stvari, želim da živim, da volim, da stvaram. Da uživam u sitnicama, u mislima, u treningu, u učenju.
Obradovala me je skoro vest, kao i svakog lokal-patriotu, da je fudbalski klub Zemun, nakon deset sezona, ponovo ušao u Super ligu. Mada nisam verni pratilac fudbala, ta informacija mi je popravila dan. Dok ovo pišem, u pozadini se vrti nova/stara pesma Haustora koja je objavljena evo sada, posle 27 godina. Šta vam više treba od toga da provedete jedno divno veče. Kvalitetna muzika i malo piskaranja, nije loša ponuda, prihvatam.
Nije sve u materijalnom, iako smo svi zavisni od toga i većina nas mora da radi stvari koje ne voli da bi nekako izašli na kraj sa realnošću. I svi smo na neki način na istom raskršću, ali ne biramo svi isti put. Mnogo puta sam se zaletao i završavao tamo gde mi nije mesto, a još manje želja da budem. Previše sam puta nepromišljeno srljao kroz dileme, ali kada udariš dovoljno puta glavom u zid, shvatiš da ipak tuda nećeš moći da prođeš. Ne postoje prečice, ne postoje iluzije, zablude i obmane, samo jedan put. Možeš da čekaš, budeš besan, ljut i da gledaš kako da nekome napraviš problem, a možeš i da ustaneš, razbistriš glavu, napraviš plan i uradiš nešto dobro za sebe, danas.
Ustao sam jutros rano i pogledao kroz prozor. Bilo je lepo vreme, bar za moje standarde. Sunce je tek stidljivo provirivalo na našu stranu. Izašao sam na poluvlažnu ulicu, udahnuo svež jutarnji vazduh i zažmurio na nekoliko sekundi. Zatim sam stavio slušalice u uši, pojačao muziku do kraja i počeo da trčim.
Vojislav Stojsavljević
Нема коментара:
Постави коментар