Stavljaš me
pred zid
pred svršen čin
zašivaš mi usta
tupom iglom
oparaš konac
jednim potezom
skinuo si više haljina
pocepao više čipki
nego što ću ja
videti
u svim buticima
one te gledaju
one te žele
crpe iz tebe
poslednje
kapi muškosti
da zaviješ
svoj ego
kao bombonu
u šareni papir
da odviješ
svoje strahove
kao novogodišnje
poklone
da me pogledaš
i zapitaš se
kako smo dospeli
ovde
nismo opstali
uopšte
da se zapitaš
kako smo jedno drugo
užasnuli od straha
tu
odmah iza ćoška
sudarili se
kao dva neznanca
i ne
nemoj da me zoveš
ostavljaš
suvisle poruke
crvene lale
da spominješ ljubav
po nekoliko
puta
u samo
par minuta
da se kuneš
da me kuneš
da me psuješ
da me truješ
plitkim frazama
britkim opaskama
ne mešaj u ovo
bagete iz Pariza
čokoladu iz Lisabona
sneg sa Alpa
ostajem kratka
za veće rasprave
jeftine postave
tvojih komada
istrošila sam reči
kao žetone
iscurela je želja
kao voda kroz prste
i da napomenem
nisi Mojsije
ja još manje Sefora
da naglasim
ako su te željne
vrlo lako će te
prežaliti
još lepše
žaliti
moj duboki naklon
za tvoje hrabrosti
moje iskreno sažaljenje
za tvoje slabosti
predaj mi ključ
i odaj
želju
da se sretnemo
posle dugo
posle dovoljno
posle nikada.
Nađa Lazarević
Нема коментара:
Постави коментар