Sedim i čekam...
Vreme curi niz neprekidni niz događaja, a niz moje usijano čelo curi znoj. Izabrao sam najneverovatniji period u godini da počnem da puštam kosu. Verovatno ću, kao i svaki put do sada, nakon izvesnog perioda da se ošišam do glave i to bez griže savesti. Moja frizerka je zatvorila salon i kao dosledni konzumet neću se šišati do daljnjeg.
Po redu vožnje, voz bi uskoro trebalo da naiđe. Došao sam deset minuta ranije na stanicu, obuzet paranojom od posledica kašnjenja. Ne znam za vas, moja paranoja je prilično ustaljena u mojoj glavi. Neki bi rekli da se previše brinem oko gluposti, ali ja jednostavno ne volim da kasnim, osudite me.
Čudno je kakve sve ideje čoveku padnu na pamet dok čeka prevoz. Kada čekate često i dugo, morate da nađete neki sistem za besprekorno ubijanje vremena. To nikako ne sme biti brzo, morate da ga mučite, da mu seckate deo po deo, kako bi vaša zabava trajala duže.
Ustao sam...
Nervoza mi ne da mira, grebe me po malom mozgu i šutira u nezgodno, pa sam pokrenuo telo čisto da osetim bilo kakvu promenu. Gledam u staklo dispečerove kućice i za sekund odlutam u mislima. Zatim uhvatim sebe kako se mrštim na staklo kao Vinsent Kasel, a da stvar bude gora kroz staklo me posmatra žena koja tu radi, ali se pravi da ništa nije videla, neće da ima posla sa budalom. Instinktivno se počešem po nosu kako bih oterao nelagodu i diskreno se okrenem ka šinama.
Zašto sam toliko poranio baš na ovaj voz?
Svakako ne bi bio prvi voz koji mi je otišao, toliko njih sam gledao sa perona kako odlaze, a nisam učinio ništa. Nedostatak hrabrosti je moja najveća boljka, to bi vam potvrdili ljudi koji više nisu ovde, ali moraćete da mi verujete na reč. Mnogo sam želeo, mnogo maštao i tražio, ali sve je to ostalo nedovršeno ili nikada nije ni započeto. Plašio sam se da krenem, da se prepustim vetrovima, da me nasumice odnesu negde, bilo gde. Želeo sam da odem, stvarno jesam. Kupovao karte, pakovao stvari, dolazio na stanicu, ali nikada nisam ušao u taj voz.
Zašto? Ovo je pitanje od milion dolara. Ako me nekada budete tražili, a ne nađete me, verovatno sam shvatio. Do tada sam tu, životarim, trudim se, lupam o patriotska prsa, urlam o domovini... i ponekad svratim na stanicu, čisto iz navike.
Svaki dan slušam priče kako sa druge strane cveta život, buja pozitivizam, sve je lepo i skladno tamo, preko. Od malena slušam od starijih kako tamo ''teku med i mleko'' i da treba što pre da se izvučem iz ovog blata, odem da živim kao gospodin, kao čovek. I ja stvarno želim da odem, spakovao sam kofer, kupio kartu, sve sam pripremio za put, ali ne vredi. Voz ponovo kasni.
Vreme curi niz neprekidni niz događaja, a niz moje usijano čelo curi znoj. Izabrao sam najneverovatniji period u godini da počnem da puštam kosu. Verovatno ću, kao i svaki put do sada, nakon izvesnog perioda da se ošišam do glave i to bez griže savesti. Moja frizerka je zatvorila salon i kao dosledni konzumet neću se šišati do daljnjeg.
Po redu vožnje, voz bi uskoro trebalo da naiđe. Došao sam deset minuta ranije na stanicu, obuzet paranojom od posledica kašnjenja. Ne znam za vas, moja paranoja je prilično ustaljena u mojoj glavi. Neki bi rekli da se previše brinem oko gluposti, ali ja jednostavno ne volim da kasnim, osudite me.
Čudno je kakve sve ideje čoveku padnu na pamet dok čeka prevoz. Kada čekate često i dugo, morate da nađete neki sistem za besprekorno ubijanje vremena. To nikako ne sme biti brzo, morate da ga mučite, da mu seckate deo po deo, kako bi vaša zabava trajala duže.
Ustao sam...
Nervoza mi ne da mira, grebe me po malom mozgu i šutira u nezgodno, pa sam pokrenuo telo čisto da osetim bilo kakvu promenu. Gledam u staklo dispečerove kućice i za sekund odlutam u mislima. Zatim uhvatim sebe kako se mrštim na staklo kao Vinsent Kasel, a da stvar bude gora kroz staklo me posmatra žena koja tu radi, ali se pravi da ništa nije videla, neće da ima posla sa budalom. Instinktivno se počešem po nosu kako bih oterao nelagodu i diskreno se okrenem ka šinama.
Zašto sam toliko poranio baš na ovaj voz?
Svakako ne bi bio prvi voz koji mi je otišao, toliko njih sam gledao sa perona kako odlaze, a nisam učinio ništa. Nedostatak hrabrosti je moja najveća boljka, to bi vam potvrdili ljudi koji više nisu ovde, ali moraćete da mi verujete na reč. Mnogo sam želeo, mnogo maštao i tražio, ali sve je to ostalo nedovršeno ili nikada nije ni započeto. Plašio sam se da krenem, da se prepustim vetrovima, da me nasumice odnesu negde, bilo gde. Želeo sam da odem, stvarno jesam. Kupovao karte, pakovao stvari, dolazio na stanicu, ali nikada nisam ušao u taj voz.
Zašto? Ovo je pitanje od milion dolara. Ako me nekada budete tražili, a ne nađete me, verovatno sam shvatio. Do tada sam tu, životarim, trudim se, lupam o patriotska prsa, urlam o domovini... i ponekad svratim na stanicu, čisto iz navike.
Svaki dan slušam priče kako sa druge strane cveta život, buja pozitivizam, sve je lepo i skladno tamo, preko. Od malena slušam od starijih kako tamo ''teku med i mleko'' i da treba što pre da se izvučem iz ovog blata, odem da živim kao gospodin, kao čovek. I ja stvarno želim da odem, spakovao sam kofer, kupio kartu, sve sam pripremio za put, ali ne vredi. Voz ponovo kasni.
Vojislav Stojsavljević
Нема коментара:
Постави коментар