Maja Babović: Ponoćno priznanje

Vidite,
Ja večeras pišem pjesmu.
A ne bih je pisala
Da je on sad, recimo,
Tu do mene.
Ko bi još pisao na ramenu
Voljenog muškarca?

Ali on, eto,
Ipak nije tu
Iako je možda trebalo da bude.
Desilo se da nije,
I pjesma se rađa
Kao i svake prethodne
Večeri,
A vi izbrojite koliko je to
Tužnih večeri
Bez moga muškarca..
Ja sada, recimo,
Ispisujem svoje želje,
A da je taj voljeni kraj mene,
Te želje bi trascendentno
Bile moja najljepša istina.
I ne bi bila maštanja.
I ja se sada ne bih spremala
Da spavam.
Ja ne bih ni spavala.
Zar se pored toliko voljenog
Bića
Može zaspati?


Ja bih mu sada šaptala o tome
Kako mi se sjutra, recimo,
Ne ide na posao
I gnjavila bih ga da ni on ne pođe.
Pronašla bih kojekakve izgovore
A najmiliji bi mi bio
Da se satima ljubimo
Bez prestanka.
Ja vam sada pišem
O svojim maštarijama,
I ja bih, tek onako,
Odala jedno
Ponoćno priznanje.
Ljepše bi bile večeri u dvoje.
Bez tuđih pogleda.
Bez tihih razgovora.
Dakle, samo on i ja
I naša bučna tišina.
Posleposni dani uz grickalice,
Koka kolu
I ćebence.
Poslijeponoćni sati
Uz tihu muziku,
Držanje za ruke,
Prislonjenost tijela
I gledanje nekog
Prigodnog filma
U polumraku dnevne sobe.
I vidite,
Ja da to imam
Vi ne biste imali mene.
Jer, ja ne bih pisala
O ovim sanjarenjima
U satima kada on
Bezbrižno spi,
A ja se polako spremam za san,
I svako u svom krevetu.

Ja pišem ovu pjesmu,
A ona je u cijelosti
Ispisala mene.



Нема коментара:

Постави коментар