Upijam te kroz obod lenje čaše.
Živa si ćelija mrtvog tkiva
Moje galaksije.
Opet od đavola tražim đavola
Kao oprost od lepljivog sivila,
Maglovite monotonije.
Nevolja mi opet miriše tako sočno
Ne oklevam,
Skidam okove svom razvratnom pogledu
Hajde, izazivam te, treći carev sine!
I puštam da me vodi tvoj ludački nagon,
Da prоhujiš kroz mene,
Da me iskušavaš,
Ubijaš,
Opet obećaš da će proći
(A znaš da neće)
Žao ti je,
A nije.
Ljubiš me,
Da bih te opet zamrzela.
Psuješ me bujicama prećutanih dodira,
Skrivenim šaputanjima.
Sada kada je noć verdra,
Bistra
Kao ruže tvojih misli
Koje se roje,
Utrkuju,
Pretiču.
Psuješ dok nas razum kida
I lomi
Režimo na prokleti razum
Koji nas otima od umršenih detinjarija u moju kosu.
Noć je svemoguća
Ponovo ću nadmudrivati mesečinu,
A ti ćes krasti zlatnu jabuku, najmladji carev sine
Za tvoj dah po meandrima mog vrata,
Za moj lascivni pogled u masi.
I ja bih još stotinu puta
I ti bi još stotinu njih ubrao
Da jedino što umem nije prizivanje tebe kroz ovaj lenj obod čaše,
Da se ne kriješ od mog mirisa.
Bismo mi mora,
I doline,
Aždaje.
Bismo mi bežati,
Kršiti,
Ljubiti
Glupe budale
Poput najvećih lažljivaca
(A jesmo)
I poput najvećih kukavica
(A jesmo)
Batrgamo se kao ribe na vreloj palubi
U istoj prokletoj prostoriji
Gde je nesnosno postojanje ovog drugog.
Opet, ti - šarlatan
Gineš za zlatnu jabuku
Kao...
Opet, ja - lažni moralista
I prodajem dušu đavolu
Kao…
Ali ne,
I ovog puta ostajem prikovana za svoju čašu
A ti za svoju novu dragu
I ovog puta se pijanim lavirintima predajem cela
Jer si nepokretna tačka u bestežinskom prostoru.
Ćelija.
Jer taj slatki đavo uvek uzima svoj danak.
Neka je prokleta čaša
I tvoja silueta u njoj.
Neka ide do đavola plitko dno
I večito trezan um.
Živa si ćelija mrtvog tkiva
Moje galaksije.
Opet od đavola tražim đavola
Kao oprost od lepljivog sivila,
Maglovite monotonije.
Nevolja mi opet miriše tako sočno
Ne oklevam,
Skidam okove svom razvratnom pogledu
Hajde, izazivam te, treći carev sine!
I puštam da me vodi tvoj ludački nagon,
Da prоhujiš kroz mene,
Da me iskušavaš,
Ubijaš,
Opet obećaš da će proći
(A znaš da neće)
Žao ti je,
A nije.
Ljubiš me,
Da bih te opet zamrzela.
Psuješ me bujicama prećutanih dodira,
Skrivenim šaputanjima.
Sada kada je noć verdra,
Bistra
Kao ruže tvojih misli
Koje se roje,
Utrkuju,
Pretiču.
Psuješ dok nas razum kida
I lomi
Režimo na prokleti razum
Koji nas otima od umršenih detinjarija u moju kosu.
Noć je svemoguća
Ponovo ću nadmudrivati mesečinu,
A ti ćes krasti zlatnu jabuku, najmladji carev sine
Za tvoj dah po meandrima mog vrata,
Za moj lascivni pogled u masi.
I ja bih još stotinu puta
I ti bi još stotinu njih ubrao
Da jedino što umem nije prizivanje tebe kroz ovaj lenj obod čaše,
Da se ne kriješ od mog mirisa.
Bismo mi mora,
I doline,
Aždaje.
Bismo mi bežati,
Kršiti,
Ljubiti
Glupe budale
Poput najvećih lažljivaca
(A jesmo)
I poput najvećih kukavica
(A jesmo)
Batrgamo se kao ribe na vreloj palubi
U istoj prokletoj prostoriji
Gde je nesnosno postojanje ovog drugog.
Opet, ti - šarlatan
Gineš za zlatnu jabuku
Kao...
Opet, ja - lažni moralista
I prodajem dušu đavolu
Kao…
Ali ne,
I ovog puta ostajem prikovana za svoju čašu
A ti za svoju novu dragu
I ovog puta se pijanim lavirintima predajem cela
Jer si nepokretna tačka u bestežinskom prostoru.
Ćelija.
Jer taj slatki đavo uvek uzima svoj danak.
Neka je prokleta čaša
I tvoja silueta u njoj.
Neka ide do đavola plitko dno
I večito trezan um.
Нема коментара:
Постави коментар