Kaplje iz oluka.
Sliva se niz nadstrešnicu.
Nisam često budna.
Nisam često u trenutku.
Nisam često ovde.
Ali - večeras jesam.

A. pali auto, zatvara prozore, briše stakla.
Pričamo o vremenu.

A. je danas poslepodne zaspao jer su se nadvili oblaci i vreme je bilo tmurno. Kažem mu da je propustio razvedravanje. Sunce se probilo, rasteralo oblake, obukla sam espadrile i omiljenu košulju, sedela u bašti nadomak naše stare gimnazije, pila kafu i - bila budna. Kažem mu da sam najviše bila budna, kada su u jednom trenutku, na kratko, svi nekud nestali i kada sam ostala sama, jednostavno zagledana u život.

Pričam mu o granama na blagom vetru. Kako su šuštale, rasplitale se, savijale, mrsile i mirisale. Kako su izgledale kao opake ljubavnice koje izazivaju nedodirljivo sunce. Kažem mu da sam bila baš tamo - na grani, između dva lista, jedan pedalj života, videla sam sve, čula sam sve, osetila sam sve.

Kažem mu da ne želim da umrem (A. se naježi, prekrsti s obe ruke i kaže mi da nisam normalna). Napominjem mu da ta misao uopšte nije bila crna i da su ti trenuci oni kada sam u životu najbudnija, najprisutnija i najsvesnija. Možda jedini trenuci kada smrt doživljavam samo kao neminovnost, ne plašim je se - žalim je, jer je negacija života.

Kažem mu da je to zbog lišća, i zbog kiše, i zbog sunca, i zbog prijatelja, i bašte, i smeha, i načina na koji ljudi gestikulišu, i muzike u ušima, i pomeranja koje život izaziva.

Kažem mu da je život suštinski lep i da ga kao takvog bezuslovno volim. Život kakav nam je sam po sebi dat, a ne onaj kakvim ljudi pokušavaju da ga naprave ili da ga nazovu (a ljudi svašta nazivaju životom, što je, uostalom, slučaj i sa svim velikim i snažnim rečima). Ovaj život, na planeti zemlji, ovaj koji evocira postojanje. Ovaj kojeg se jedino sećam. Kojeg jedino znam, ovaj kojeg sam, u srećnim trenucima budnosti, svesna. Ovaj u kom imam oca, majku, brata. U kom uživam gledajući pomake, korake koji su veliki za jedan ljudski život, a mali za čovečanstvo. Ovaj, u kom ruka ide uz ruku. U kom sunce čini život lepšim. Ovaj, u kom rastemo, dobijamo nove oblike, letimo, volimo i stradamo, zagledani u nebo. I da sam toliko zaljubljena u u postojanje, u promatranje i kreiranje, da ne želim da ga napustim, ne želim da nestanem, da ostavim, da odem, da me nema, i da ne mogu da gledam, pratim, posmatram: Lišće, kišu, sunce, prijatelje, baštu, smeh, način na koji ljudi gestikulišu, muziku u ušima, pomeranje koje život izaziva.

A. kaže da nemam pojma šta posle života tek dolazi.
Kažem mu da ne može da bude lepše od ovoga.
A. se ne slaže.
Kažem mu da nije ni važno, samo da osećam da ja pripadam ovde.

Ovostranom, a ne onostranom životu. Kažem mu da onostranom možda pripadaju svi oni koji praznog pogleda hodaju kroz ovaj život. I kako nikada ne želim da prestanem da osećam ''leptiriće u stomaku'', ''knedlu u grlu'', muziku, ples, ove ograničene pokrete tela, energiju, kasne noći, svanuća, more, vrućinu i hladnoću, proslave, poklone, iznenađenja, ozdravljenja; niti da prestanem da živim završetke i nove početke, toliko novih metafora za osećaje, toliko novih otkrića, toliko novih sreda i subota, aprila i januara, renoviranih fasada, gradova metropola, dugih aplauza, neiskazanih emocija, nijansi boja, parkova, ukusa, mirisa, sprava, knjiga, ljudi, dece, načina i začina.

A. namršteno prevali preko usana da se o smrti ne razmišlja.
Kažem mu da razmišljam o životu, a ne o smrti.

I da ne može da razume, jer je zaspao. Dok se lišće njihalo, dok smo se smejali, prepričavali prošlost, planirali budućnost, imitirali lica, sedeli bezbrižno, sa ispruženim nogama i udisali lepotu trenutka; a ljudi su prolazili - novi, stari, mršaviji, deblji, osetljiviji, očvrsli, sigurniji, zbunjeniji, srećniji ili tužniji. Neki su me nasmejali, neke sam poželela, neke prevazišla, neki su učinili da se zapitam, neki da mi kolena klecaju, neke nisam prepoznala, neke sam prvi put upoznala, neki su me razbesneli, neki inspirisali...

Ali svi su bili lepi.
I svi su bili ljudi.