Kako se odlazi
kada želiš da ostaneš?
Kada moraš poći
a ne bi,
pa ne znaš šta bi,
ne znaš gde bi,
a noge te, već odavno,
bole od stajanja u
mestu.
Kako se odlazi
kada ti se ne odlazi?
Kada ti se još sanja,
još grli,
još voli
neko ko nestaje,
prestaje,
nedostaje.
Neko ko, takođe, ne
odlazi.
Ne ume,
ne želi
ili ne sme.
Samo stoji, nedaleko
od tebe,
a ne možeš ga više
dodirnuti,
ne možeš mu se
približiti,
pa mučiš muke
Tantalove
a ne sećaš se da si
nešto veliko zgrešio,
sem što nisi naučio
kako se odlazi.
Znaš li ti,
prijatelju,
kako se to, istinski,
odlazi?
Ne da nasumice pođeš
za nekim,
ne da te neko odnese,
ne da se okrećeš,
vraćaš, posrćeš.
Pričaj mi, makar, o
tom mitu
kada odeš sam,
hrabar i jak,
pa zaboraviš,
pa ozdraviš,
pa počneš iz početka.
I znaš li, gde mogu
naći
jedan ispravan
početak?
Jer ovi, do sada,
nisu valjali.
Bili su polovni
ili pokvareni,
pa uvek završim na
istom mestu.
Sramim se već
svoje neukosti,
u ovim godinama da ne
znam
jednu tako prostu
stvar
kao što je otići.
Ne znam,
a videh toliko
odlazaka,
što filmskih,
što stvarnih.
I za svima prosuh
suze.
Kao da ih imam
bezbroj,
a nemam, izgleda,
već predugo ne teku.
Kao da me, baš ništa,
ne boli
A boli, druže, previše
boli
jer tako lepo umem
ostati,
ljubiti,
voleti,
i još puno toga umem,
baš tu jednu stvar
o kojoj ne znam ništa.
Zato, kaži mi,
prijatelju,
kako se odlazi?
Нема коментара:
Постави коментар