“Sve je radosno, osim vremena u kojem
sam daleko od svoje ljubavnice”, napisao je Napoleon Bonaparta u jednom od
pisama svojoj ljubavnici Žozefini.
Žaklin F. Demestr piše o ovoj velikoj
ljubavi koja je obeležila tadašnje vreme. Vodi nas u Francusku, gde se iza
okrilja ratova i borbi, života i smrti, izborila jedna bajkovita ljubavna
priča. Brak Napoleona Bonaparte i Žozefine de Boarne zvali su skandaloznim.
Kontroverznim. Nemogućim. Od svog početka ova ljubav je osuđivana na propast. Razlika u godinama, Žozefinin
prethodni brak i neprestana govorkanja bile su samo neke od prepreka romanse.
Napoleon Bonaparta je u ovoj knjizi
prikazan iz ne tako istorijskog ugla. Iza maske borbenog generala i
predvodnika, koji nam je predstavljan u istorijskim čitankama, stajao je
beskrajno zaljubljen čovek. Napoleon je pri prvom susretu sa Žozefinom znao da
je pronašao ženu kojoj se ne može odupreti. Toliko snažnih emocija se oseća u
njegovim rečima koje joj je večerima pisao posle krvavih borbi i osvajanja.
Napoleon je ljubomoran na svaku trunku pažnje koju Žozefina može posvetiti
drugome, a sam tako željan njenog prisustva i pogleda. Prijateljice - uvek joj
se obraća u pismima kao da zapravo ne može pronaći pravu reč koja bi opisala
nju u njegovim očima. Reč koja bi dostigla visinu nedostižne, prelepe,
intrigantne Žozefine.
Na početku priče Napoleon dominira
svojim slobodnim iskazivanjem ljubavi koju oseća. Njega pogađaju Žozefinini
odgovori, koji su prečesto kratki i neredovni, u poređenju s njegovim, gotovo
obični. On žudi za njom. Postaje nesiguran, pri samoj pomisli na daljinu koja
ih deli. Ne razume povod žene koja kao da beži od muškarca koga voli. U jednom
trenutku joj zamera sitnice, a u drugom joj priznaje da ima previše poverenja u
nju da bi joj bilo šta rekao. Ona otkazuje sastanke pod izgovorom da je
bolesna, a Napoleon postaje još uporniji u svojim zamislima. Ipak do kraja
njihove ljubavne priče uloge se menjaju. Žozefina je ta koja piše Napoleonu u
nadi da će saznati još o muškarcu koga voli, o kome možda više nema ni prava da
čuje bilo šta, a od koga je ovoga puta zaista odvojena.
Dvoje ljubavnika -
dvoje prijatelja, da li to na kraju postaju?
Čitajući Napoleonova pisma gotovo da
osećam bes prema toj misteriji koju je predstavljala Žozefina de Boarne. Žena o
kojoj se toliko toga znalo, a opet premalo da bi se bilo šta prosudilo. Kao da
pokušavam da na neki način prihvatim i objasnim njen nemar i nezainteresovanost,
koje pokazuje na početku. Možda je to što nije mogla imati dece s
Napoleonom bolelo mnogo više nego što se to moglo primetiti njenim držanjem? Ili su glasine o njenim aferama zapravo bile istinite? Nažalost, prava istina ostaće
u senci vekova koji su prošli od njihovih života.
Autorka nas do kraja priče drži na
prstima, dopuštajući da sami maštamo o Žozefininim osećanjima i mislima, o
pravom ishodu mnogih njihovih sukoba, o sastancima koji su se odvijali skriveni
od očiju drugih.
Da li vreme, daljina i mišljenje naroda može stati na put
jednoj ljubavi?
Ova knjiga vraća veru u pravu ljubav,
ali nas u isto vreme podseća na slične zablude i prepreke koje se mogu naći na
putu do nje, a nisu se promenile do danas.
Maja Bogdanović
#umetnost #kultura
insp.
Нема коментара:
Постави коментар