Moja si slepa ulica kojoj se u senovitim plimama vraćam
Uvek u suton,
Kroz kaldrmisane sokake
Sa nabreklim breskvama i narovima u širokoj majici.
Moja si slepa ulica koja mi stavlja dlanove preko očiju
Kako ne bih videla bulevare,
Glavne arterije,
Bujne
I mirišljave,
Kako ne bih videla tvoje umršene pege.
Ja ti se uvek vraćam u kočijama neke neofrancuske revolucije
Polupijana,
Napola razočarana,
Zacelo ispunjena.
I ti me čekaš
U kapilaru svega što smo doživeli
I preživeli.
Još uvek
Čekaš verno
mene nevernu.
Ponizno
Ponositu.
Dimnim signalima dozivaš mi um
Da se nasuče na tvoje satenske lagune,
Da ti se ne otrgnem opet
I odlutam novim crno-belim filmovima,
Novim navikama
i uvek starim stranicama
Tvog dnevnika boje septembra
Koji seže još u kolevku civilizacije
Kada je zapisano da ćemo biti najveći stranci koji se oduvek poznaju.
Neka sam prokleta!
Oprosti mi što jesam
A treba da nisam,
Jer ti napamet znam kanaliće izrezbarene znojem,
Oprosti, jer sam otisnula šake na tvoja peskovita pleća po čijem kalupu tražiš
Mlađu,
Pitomiju,
Stvarniju.
Želim da se svi okeani obruše na tebe,
Da gasne buktinja iz tvojih nedara
Da te ne tražim u Bodleru
I Mocartu,
Da ostaneš sateran u toj slepoj ulici
Koja zaista treba postati slepa
A ne moj Crveni trg,
Aorta
Ili mozda centar heliocentricnog sistema.
Zato se i vraćam Puškinovim Ciganima,
Otvaram dušu lutalicama,
Gluvim zidovima.
Ne dam da pripadam
A pripadam.
Guram te od sebe
molitvama.
I onda te poljubim u valovito čelo
Kada me nisi svestan,
Ostavim ti zračak zrelih bresaka
I ponesem u svoje snove
Tvoju podsvest kao relikviju.
Uvek u suton,
Kroz kaldrmisane sokake
Sa nabreklim breskvama i narovima u širokoj majici.
Moja si slepa ulica koja mi stavlja dlanove preko očiju
Kako ne bih videla bulevare,
Glavne arterije,
Bujne
I mirišljave,
Kako ne bih videla tvoje umršene pege.
Ja ti se uvek vraćam u kočijama neke neofrancuske revolucije
Polupijana,
Napola razočarana,
Zacelo ispunjena.
I ti me čekaš
U kapilaru svega što smo doživeli
I preživeli.
Još uvek
Čekaš verno
mene nevernu.
Ponizno
Ponositu.
Dimnim signalima dozivaš mi um
Da se nasuče na tvoje satenske lagune,
Da ti se ne otrgnem opet
I odlutam novim crno-belim filmovima,
Novim navikama
i uvek starim stranicama
Tvog dnevnika boje septembra
Koji seže još u kolevku civilizacije
Kada je zapisano da ćemo biti najveći stranci koji se oduvek poznaju.
Neka sam prokleta!
Oprosti mi što jesam
A treba da nisam,
Jer ti napamet znam kanaliće izrezbarene znojem,
Oprosti, jer sam otisnula šake na tvoja peskovita pleća po čijem kalupu tražiš
Mlađu,
Pitomiju,
Stvarniju.
Želim da se svi okeani obruše na tebe,
Da gasne buktinja iz tvojih nedara
Da te ne tražim u Bodleru
I Mocartu,
Da ostaneš sateran u toj slepoj ulici
Koja zaista treba postati slepa
A ne moj Crveni trg,
Aorta
Ili mozda centar heliocentricnog sistema.
Zato se i vraćam Puškinovim Ciganima,
Otvaram dušu lutalicama,
Gluvim zidovima.
Ne dam da pripadam
A pripadam.
Guram te od sebe
molitvama.
I onda te poljubim u valovito čelo
Kada me nisi svestan,
Ostavim ti zračak zrelih bresaka
I ponesem u svoje snove
Tvoju podsvest kao relikviju.
Нема коментара:
Постави коментар