Tvoje su ruke bile
kavez,
tvoji prsti deset omči,
bakarne alke mojoj slobodi,
davilica mom nesputanom vratu,
da ne mogu da govorim,
da ne smijem da ti kažem,
da nemoćna sam da priznam.

Sav zadihan i iscrpljen,

gradio si krletku

za bijelu golubicu

srca mog.

Nije bilo prostora za let,

nije bilo sluha za pjesmu,

moja su krila izgubila moć,

moj glas je postao grub i nesnosan,

vremenom postala sam nijema,

leptirica uhvaćena u mrežu lukavog krstaša,

čije boje tamne,

melanholičnog leta

od cvijeta do cvijeta,

spremam se za poslednji let.

Biću ničija i svačija,

samo ne tvoja.

Biću i nježna i gruba,

samo ne tebi,

biću srećna i nasmijana,

samo ne sa tobom.

Tvoje su me mreže stezale,

jer sam se opirala.

Gledaj sada,

kako ti klizim iz ruku,

elegantno,

kao pijesak,

kao kapi vode,

kao sreća koju nikada nećeš prežaliti.

Ne brini,

tebi čuvam zadnji let,

kad u svoju se mrežu upleteš,

kad ne budeš mogao ni glasa da ispustiš,

da ti odmotam klupko

i nasmiješim ti se,

pred san,

pred poslednje svitanje,

da poželim laku noć tvojim očima

i pretvorim se

u užarenu kometu,

koja gasne.