Lažeš, propuštena priliko,
tu na drugoj strani stola,
na drugoj strani pogleda.
Lažeš, kako se samo glatko kriješ
iza stolova
šankova
iza naočara.
Kažeš kako ti ne znače ni reči
Šta je za nas prostor?
Kvadrati
kad imamo planinu.
Neka se zacrvene zbog nas putevi
šume
i plaže.
Neka budu ljubomorni.
Mi smo sa druge planete. Iz druge galaksije.
Lažeš.
kako nam je još dvadeset godina
kako mi od dvadesete dalje ne brojimo.
Kako te više nije sram?
Kako li su ti još taman?
Kako ti još stoje moje reči, moja slova i pesme…?
Lažeš.
Da slušaš muziku, sve ono što ti se svidi
da ne sviraš više,
da ne nosiš više samo navijačke majice.
Lažeš,
Kako ne bole pogledi,
kako ne bole druge ruke,
kad dodirnu pogrešno.
Druge usne
kad ljube nečisto.
Lažeš.
kako ne zuriš u prozorska stakla,
onako dramatično,
kako ne čitaš Bodlera pred spavanje,
kako je bolje ovako.
Lažeš,
da veruješ u ljubavi na daljinu
u vreme koje leči sve,
samo kad prođe, sve postane bolje. Zaista.
Kažeš da ti se javim kad odrastem,
da ćeš me pozvati kad podetinjiš.
Lažeš,
da voliš emocije samo na kašičicu
da ti ne treba ni kap.
Lažeš
i onda kada čekaš
i uvek
kada zoveš
kada moliš
i kada šapućeš.
Lažeš i da smo jedna nit
da smo jedna strofa
i jedna pesma...
O, kako tvoja laž previše prija, dragi.
Čak i na papiru.
tu na drugoj strani stola,
na drugoj strani pogleda.
Lažeš, kako se samo glatko kriješ
iza stolova
šankova
iza naočara.
Kažeš kako ti ne znače ni reči
Šta je za nas prostor?
Kvadrati
kad imamo planinu.
Neka se zacrvene zbog nas putevi
šume
i plaže.
Neka budu ljubomorni.
Mi smo sa druge planete. Iz druge galaksije.
Lažeš.
kako nam je još dvadeset godina
kako mi od dvadesete dalje ne brojimo.
Kako te više nije sram?
Kako li su ti još taman?
Kako ti još stoje moje reči, moja slova i pesme…?
Lažeš.
Da slušaš muziku, sve ono što ti se svidi
da ne sviraš više,
da ne nosiš više samo navijačke majice.
Lažeš,
Kako ne bole pogledi,
kako ne bole druge ruke,
kad dodirnu pogrešno.
Druge usne
kad ljube nečisto.
Lažeš.
kako ne zuriš u prozorska stakla,
onako dramatično,
kako ne čitaš Bodlera pred spavanje,
kako je bolje ovako.
Lažeš,
da veruješ u ljubavi na daljinu
u vreme koje leči sve,
samo kad prođe, sve postane bolje. Zaista.
Kažeš da ti se javim kad odrastem,
da ćeš me pozvati kad podetinjiš.
Lažeš,
da voliš emocije samo na kašičicu
da ti ne treba ni kap.
Lažeš
i onda kada čekaš
i uvek
kada zoveš
kada moliš
i kada šapućeš.
Lažeš i da smo jedna nit
da smo jedna strofa
i jedna pesma...
O, kako tvoja laž previše prija, dragi.
Čak i na papiru.
Нема коментара:
Постави коментар