Neke će reči biti jače od onoga što budemo poželeli da prećutimo. Neka će ćutanja biti jača od reči koje budemo želeli da izgovorimo. Neke će emocije biti jače od daljine koja nas bude razdvajala. Ja ne znam razlog našeg udaljavanja. Znam samo da si otišao pre nego što sam uspela da ti poželim srećan put. Volela bih da se jednom uverim da je taj put za tebe, uprkos svima i uprkos svemu, bio onaj pravi.

Tebe su jednom, dok još uvek nismo razumeli ni sebe ni druge ni ovaj život koji vodimo, zabolele moje neplanirano izgovorene i brutalno iskrene reči. Mene je zabolelo tvoje besramno ćutanje. Imala sam čudan utisak da si se razočarao zbog onoga što vidiš u meni i sećam se da mi je bilo nepodnošljivo teško zbog svega onoga što u meni nisi video. Poput daltoniste, prevideo si nijanse moje ličnosti, kolaž mog temperamenta, varijacije mog karaktera i fokusirao si se samo na jednu boju. Onu najtamniju. Najcrnju.

Mnogo godina kasnije zapitala sam se kako je uopšte moguće razočarati nekoga ko ni na koji način nije sudelovao u portretisanju mog života. Nekoga čija ruka nije držala četkicu koja je bojila moj svet. Ti nemaš prava da budeš ponosan na remek delo. Drugi su ga naslikali. Neka se ti drugi njime i ponose.

Čeznem za ostvarenjem nekih suludih ideja, iako sam potpuno svesna toga da svedok njihovog ostvarenja nikada neću biti. Sve što je paradoksalno uvek je blisko ljudskom umu. I za svim onim što je nedostižno i neizvodljivo ljudski um uvek čezne. Možda zbog toga što naš um ne daje smisao pojmovima koje zvuče tako konačno – nedostižno, neizvodljivo. Takve negacije ograničavaju njegovu beskonačnost.

Pomislim da bi bilo bolje za tebe, za mene, za nas...
Da si me manje čuvao od sebe pravdajući se kako ne želiš da me povrediš. Jer drugi me nisu čuvali.
Da si manje štedeo emocije potiskujući ih na dno srca, ubeđen da bi mi njima naneo samo bol. Jer drugi me nisu štedeli.

Tonula sam u tvoje uskraćivanje svega onoga što mi je bilo potrebno, kao što se tone u vodu koja za sobom ostavlja led koji se topi. Bio si tako dobar prema meni. Bio si ubeđen da je to dobro za mene. Da li si ti dobro?

Poželim da si mi TI pokazao koliko bola ljudski postupak može da zada. Da si me TI razočarao. Izneverio. Izdao. Da si me pustio da sa tobom proživim patnju. Nemir. Strah. Umesto da sve to proživljavam s ološima. Licemerima. Strancima.

Kad stranac uprlja dobrotu, teško je sprati mrlje. Sa bluze koju je dodirnuo. Sa usana koje je poljubio. Sa lica koje je milovao. Dodiri stranca prljaju dušu.

Ipak mislim da je trebalo da ostaneš. Da ne poželim stranca umesto tebe, kojeg sam poznavala bolje nego samu sebe što poznajem. Trebalo je da skupiš hrabrosti da ljubiš i zavoliš. Da doneseš odluku. Da pokušaš. I ne odustaneš. Da nam stvoriš uspomene koje se pamte čitavog života. Jer takvu ljubav u životu vredi proživeti. Punu patnje. Nadanja. Smeha do suza. Bola do očaja.

Smatrao si da me štitiš time što izbegavaš da mi se približiš. Od povređivanja. Bola. Razočaranja. Kako si me zaštitio od zluradih i beskrupuloznih stranaca? Od bestidnika? Od ljudi bez savesti? Od ljudi lažnog morala? Štiteći me od sebe, bacio si me u čeljusti onih koji me nisu štitili ni od čega.

Tvoje bih lekcije lakše naučila. Lakše se uče lekcije od onog ko je voleo i povredio, nego od onih koji nikada nisu voleli. Nikad istinski. Nikad iskreno. Takvi su samo želeli. Trenutak. Noć. Prljavu igru. Igru koju nikada ne bih odigrala da si ti bio tu.

Imam neodoljivu želju da ti u lice prospem ovaj vrisak koji zadržavam u sebi, da njime ne uplašim one bolje koji će doći. Ipak treba pružiti šansu. Za novu ljubav. Za pomirenje. Čuvaću taj vrisak samo za tebe. Očajnički vapaj bez reči koji će ti biti dovoljan da shvatiš da je, uprkos svemu, trebalo da plešeš sa mnom umesto što si me pustio da igram sa ljudima koji ne paze na korake, ne slušaju muziku, nemaju nikakav osećaj za ritam – samo privijaju moje telo uz svoje, rukama uprljanim bludom obuhvataju telo žene koja je još uvek sposobna da zavoli, ali njih za to uopšte nije briga. Jer ljubav nije deo njihove koreografije. To više nije ples. Samo igra. Dvoje ljudi na sceni koji obmanjuju publiku, glume strast i ne podnose jedno drugo.

Tebi, gde god se nalazio, želim samo jedno: srećan put.