I, razočaraš se tako.
Površno nadvladava bitno,
i u svom ritmu,
neprivlačnom oku duše,
uzima većinu,
a ti,
prećutiš nedostatke,
dok realnost ostavlja prazninu.

I, razočaraš se tako.
Ali, opet se daš.
Ne malo, već jako,
jer znaš da znaš,
iskreno da se daš.

I, razočaraš se tako.
Po koji put, znaš,
da ništa bledo,
ne dodirne dušu.
Nečije “malo”,
slovo do slova,
ritam bez ritma,
priča bez smisla.

I, razočaraš se jako.
Iznova, sve jače.
I, na kraju puta, osetiš da boli.
Padneš, ustaneš, kreneš.
Tražiš mir.
Greh je biti nečiji hir.

Ali, ne razočaraš se,
znaš,
kada imaš veru.
Veru u sutra,
veru u san,
veru u želju da želiš,
voliš i daš.
Veru u dan, iskrenost i draž.
Tvoje pravo, tvoj san.

I, ne razočaraš se jako,
jer ne umeš da daš,
deo po deo,
već celo biće,
najbolje svoje,
i ne do sutra,
jer jutra su jutra.

Sam si sebi najčvršći stub,
samom sebi početak i kraj,
od sebe samog uzimaš,
da sebi samom najlepše daš.
Jer, znaš.